Веб-каст на српском

Бугарски национални радио © 2021 Сва права задржана

6. септембра 1885. године Бугарска поново постала јединствена држава

Улазак кнеза Александра I у Пловдив, 10. септембар 1885.
Фотографија: militarymuseum.bg

3. марта 1878. године остварио  се дуго сањани сан бугарских родољуба  – након пет векова у саставу Османског царства Бугарска се поново појавила на политичкој мапи Европе.  Слобода је најзад дошла, у границама нове бугарске државе поново су скоро сви Бугари а Бело море поново запљускује њене обале. Окови су сломљени … међутим, радост је кратко трајала. У лето исте године Бугарске земље су раскомадане, идеал бугарских препородитеља је погажен.

13. јула 1878. године, три месеца после потписивања Санстефанског мировног уговора, сходно одлуци Великих сила, бугарска нација је територијално поцепана на пет делова и то: Кнежевина Бугарска вазална султану; аутономна покрајина Источна Румелија; Северна Добруџа у границама Краљевине Румуније; територије око Пирота, Ниша и Врања дате су Краљевини Србији; Македонија и ослобођени у Руско-турском рату део Једренске Тракије враћени су Османском царству. Од тог тренутка политика наше земље је била усмерена на уједињење свих територија на којима живе Бугари.

На иницијативу писца и револуционара Захарија Стојанова у фебруару 1885. године у Пловдиву је створен Бугарски тајни централни револуционарни комитет који је одиграо важну улогу за уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије. Покрет уједињења се фокусирао не само на изградњу мреже комитета, већ и на обезбеђивање унутрашње и спољне подршке.

Чланови Бугарског тајног централног револуционарног комитета, Пловдив, лето 1885. У првом реду трећи и четврти с лева на десно седе: Продан Тишков – Чардафон и Захариј Стојанов.      Фотографија: Димитар Кавра
Бугарски тајни централни револуционарни комитет је одредио 15. септембар као дан устанка чији је циљ био свргавање с власти  генерала-гувернера Гаврила Крстевича и владе у Пловдиву (најважнијем граду у пределима Источне Румелије). Међутим, још 5. септембра огласила су се црквена звона и грађани се окупили поред конака. Захариј Стојанов је свечано објавио: „Браћо, куцнуо је час Уједињења!”. У ноћи уочи 6. септембра војне јединице под командом мајора Николајева успоставиле су без скоро икаквог отпора контролу над Пловдивом. Гаврил Крстевич, у то време султански генерал-гувернер, је свргнут с власти. Источна Румелија је одбацила владавину султана и најавила уједињење са Кнежевином Бугарском.


У Тонском архиву БНР чува се снимак војног историчара Георгија Марина, у којем он доноси причу свог деде о почетку припајања Источне Румелије Кнежевини Бугарској у селу Велико Конаре („Гољамо Конаре“, данас град Сједињење):

„Када је пре Уједињења из Пловдива послат префект Петар Димитров, Продан Тишков (познат као Чардафон Велики, старији водник милиције Источне Румелије, активни учесник у Руско-турском рату 1877-1878) је рекао младима да ће бити болестан и да префекту кажу да оде код њега. А он је живео у кући баке Исаке у којој се крио Захариј Стојанов. Младићи су се распоредили око куће и чим је Петар Димитров стигао тамо, ухапсили су га. А после су ударили у звоно и почели формирати дружине. Окупило се око 2.500 наоружаних људи – већа група је кренула према Пловдиву, а мања – да диже на устанак и друга села. На 3 км од Пловдива  срела их је коњичка жандармерија која је била упућена у Велико Конаре да ослободи префекта. Тада је Чардафон, који је предводио дружину, издао команду:  „Готов’ с’! Ни-шани! Пали!“. Пошто смо били у првој дружини пуцали смо једанпут над главама коњаника. Они су брзо окренули коње и појурили натраг…

Дружина из села Велико Конаре полаже заклетву, 6. септембар 1885
Кнез Александар I Батенберг је признао Уједињење и „прихватио да буде кнез Северне и Јужне Бугарске“. Међутим, својим акцијама су Бугари прекршили Берлински уговор и то је изазвало протест Великих сила и султана.

Почетком новембра 1885. године Србија је објавила Бугарској рат‚ али је у одлучујућој бици код Сливнице доживела пораз. 

„Прелажење српско-бугарске границе“, сликар Антони Пиотровски
Победа Бугарске у овом рату јој је донела поштовање и усхићење европске заједнице. 24. марта 1886. године изасланици Великих Сила су потписали акт којим се управљање Источне Румелије предаје бугарском кнезу.

Превела: Албена Џерманова

Фотографије: militarymuseum.bg, архива

Подкасти от БНР