Беле комете пресецају небо, планете се сијају пурпурним сјајем, облаци се развлаче. Неосетно крећем на путовање у Свемир. Присуствујем Стварању света. "Ово је Илија", каже глас који ме спушта на земљу. Мој сан је готов, али слике и даље гледају са зидова. Мали стан на четвртом спрату у згради у тихој римској четврти је место само за посвећене. Јер из њега људи отворених чула, као са космодрума, полећу у Васиону. И негде међу звездама, планетама и галаксијама сусрећу дух Илије Пејкова – Бугарина који је "видео" Свемир пре Гагарина. Овако је Дијана Цанкова, новинар Радио Бугарске, описала своје утиске које је понела из стана сликара Илије Пејкова. Њен интервју* са Иоле Манчини, супругом Пејкова, преносимо у целости.

"Био је прелеп залазак сунца иза планине Витоша. Илија га је посматрао све док и задњи зрачак светлости није нестао. Те необичне за њега летње вечери нешто се преломило у његовој души," рекла је гђа Манчини. Обе као да смо виделе ватрену светлост. Иоле Манчини ме је у овој старој згради повела у шетњу Васионом коју је њен супруг овековечио кичицом.  

У почетку је то била љубав према уметности. Управо она је током 40-их година минулог века одвела Илију Пејкова у Рим где је његов брат Асен Пејков већ извојевао себи место међу истакнутим уметницима у Вечном граду.

• Асен Пејков је аутор девет метара високе статуе Леонарда да Винчија на аеродрому у Риму

Илија Пејков је рођен 1. априла 1911. године у Софији. Када је имао три године његова породица се преселила у Севлијево, средишња Бугарска. Пејков је већи део живота провео у Риму где је једном приликом, на питање да ли размишља о смрти, рекао: "Не бојим се смрти, жао ми је само што ћу оставити Рим."

У Италији се млади Илија препустио вртлогу боемског живота о којем у родном Севлијеву није ни сањао. У то време је његов брат Асен већ држао атеље у легендарној улици Маргута а кретао се у друштву звезда светске славе. Међу његовим пријатељима били су Виторио де Сика, Федерико Фелини, Ава Гарднер. Током 50-их и 60-их година 20. века Пејков је био један од најтраженијих и најцењенијих скулптора и портретиста у Италији, а више од 1.000 његових радова постало је део приватних збирки у САД, Европи и Јужној Америци. Контакт са звездама којима се дивио увео је младог Илију у један фантастичан свет. Управо тамо, у улици Маргута која је била једини прави дом уметника, Илија Пејков је први пут почео да "проучава" небо очима младог и радозналог сликара.

"Илијине слике су биле испред свог времена и само су потврдиле слике које су касније стигле из Васионе," прича Иоле Манчини. "Све су то чуда људског ума," рекла је стара дама показујући на платна која су густо распоређена на зидовима просторија у малом стану.

У овој атмосфери на граници са стварним имам прилику да се изблиза упознам са делима Бугарина који је у Италији познат као "астроунат уметности", док га у домовини само велики поштоваоци његовог стваралаштва тек слабо познају.

Уљане боје су на платнима нанете прстима. Самоуки сликар није користио четкице "како би додиром осетио материју," присећа се гђа Манчини. Након неког времена, руке су му се инфицирале и он је на крају био приморан да врати "посредника" између његових замишљених слика и платна. "Илија је волео да меша јарке боје, а црвена му је била омиљена," каже она. Током једног од експеримената, појавио се ватрени одсјај или „Црвено Пејков“, како је сликар назвао боју која је постала његов заштитни знак.

Иоле Манчини је често свраћала у атеље свог супруга:

"Нагињући се преко његовог рамена питала сам шта црта. А он ми је одговарао: „Не знам, видећу шта ће ми синути.“ „Како су дани пролазили био је све ближе крајњој слици. Илија је истовремено радио на неколико платна и сваког дана је, вођен својим тренутним расположењем, слагао боје," присећа се Иоле Манчини.

Јуриј Гагарин је мислио да је он једини човек који је завирио у Свемир, али је занемео од изненађења када је у Риму видео невероватне космичке пејзаже Илије Пејкова. "Није могуће на платно пренети оно што је у стварности," рекао је Гагарин сликару. У међувремену се у биоскопима почео приказивати филм "2001: Одисеја у Свемиру" Стенлија Кубрика и пријатељи су „космичког пророка“ питали како то да слике са његових платна изгледају баш као оне које су приказане у филму.

"Мислио је да тамо горе може да пронађе слике које има у глави," објашњава гђа Манчини. "Није имао телескоп, стога није могао да на небу види оно што је замишљао."

Међутим, за ватиканског кардинала који је посетио једну изложбу Пејкова није било никаквог чуда јер је, према њему, Илија био ближе Богу од било ког верника, зато је на својим сликама разоткрио тајне Васионе.

"Нацртао сам место где ћу једног дана почивати, када ме више неће бити на овом свету," рекао је пред крај свог живота Илија Пејков. "Долина тишине" је настала 1987. године – годину дана пре његове смрти. Данас је ова слика део збирке верског реда Миними који је 1435. године основао Свети Францис од Паоле. Фратри чувају и друга платна која им је сликар поклонио. Али је специјално за своју супругу Илија насликао копију "Долине тишине" са посветом: "Мојој другарици на овоземаљском путу."

Италија не жели да заборави на првог сликара који је људима показао да су само зрнце прашине у бескрају. Општина Рим је 2007. године дала сагласност да трг у граду понесе име Илије Пејкова, простор који ће заувек подсећати на истакнутог бугарског уметника – Каваљера Великог крста за заслуге Републике Италије, чије слике и данас красе престижне галерије или су део приватних колекција широм света.

*Интервју са Иоле Манчини у Риму рађен је 1999. године.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: iliapeikov.com, архивa