Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

„Наш туђи рат“ говори о бугарским јунацима из Кербале

Фотографија: лична архива

У ишчекивању смо премијере документарног филма „Наш туђи рат“. У сат и по времена, који на екрану пролазе неприметно, документарац доноси причу о судбини Другог бугарског батаљона у Ираку 2004. године. Њихова мисија је драматична. Интервенишу након трагичног напада на Први бугарски батаљон у бази „Индија” 27. децембра 2003. године, када је пет Бугара погинуло, а 27 повређено. Други батаљон нашао се у епицентру шиитског устанка 2004. године. Током верског празника Ашура, борбама је био захваћен и свети шиитски град Карбала, где су били базирани и бугарски војници. Одлучујућа битка се води за заштиту Градксе већнице. Режисер филма Росен Елезов рекао је за Радио Бугарску да је идеја за „Наш туђи рат“ потекла од новинарке Наделине Аневе. Сценаристи проф. Марин Дамjaнов и Наделина Анева, редитељ Росен Елезов, камерман проф. Тодор Јанев и продуцент доц. Георги Николов одлучили су да сниме филм јер су годинама након догађаја у Кербали многе чињенице о овим догађајима остале непознате и поверљиве.

„Одлучили смо да направимо реплику пољског филма Кшиштофа Лукашевича, који се појавио 2015. године. Када се догодио велики устанак Муктаде ал-Садра, који је углавном био против Американаца и њихових савезника, заузети су градови у јужном Ираку. Једина институција која остаје нетакнута и не пада у овом устанку је Градска већница у Кербали. Према пољском филму, делом је спасена због учешће Бугарске. Истина је, наравно, управо супротна. Када је Градска већница нападнута, ген. Едвард Грушка издаје наређење за одбрану Кербале. Тада је корпус за брзо реаговање био други вод друге чете. Под командом невероватно храброг младића који је у то време имао око 20 година – поручника Венцеслава Василева. Он муњевито креће у акцију, готово без икаквог оружја. Успевају да заузму кружну одбрану. Одбијају први најжешћи напад. Овај би напад био кобан за Градску већницу, јер да је била заузета, све би било осуђено на пропаст. Више од 45.000 метака је испаљено током ноћи. Успевају да одбране Већницу. Већ сутрадан су стигли Пољаци и још Бугара. Али истински хероји који спасавају Градску већницу су они – други вод друге чете.“


За одбрану Градске већннице значајан је био и храбри напад који је предводио Иван Михајлов са позивним знаком „Свиреп”. Заједно са још пет Бугара напуштају утврђени комплекс. Са бока и отпозади, командоси обилазе непријатељске положаје. У ноћном нападу уништили су минобацаче којима су опсадници гађали Градску већницу, каже редитељ „Нашег туђег рата“. На изненађење Ирачана, у батаљону је служио и шиит Хамза Хамзов, који је бугарски савезник. О моралу бугарских официра говори и прича у филму, о томе како највиши по рангу од њих, пуковник Христо Христов, одговоран за везу савезничке команде и бугарског батаљона, одлази као добровољац да брани Градску већницу.

„Он сам је уметник у души, веома духовна особа, свира клавир, компонује. Осим тога, он има ауру која је заразна за људе око њега. Највишем заповеднику није место у Градској већници јер би то била велика жртва у овој невероватној бици. Тамо је испаљено 50.000 метака за 24 сата. То је био пакао. Али он сакрива еполете пуковника. Одлази као обичан војник. Борио се неколико дана.“

Росен Елезов се декларише као пацифиста, али каже да је током снимања био инспирисан професионализмом и љубављу бугарске војске према свему бугарском и њиховом спремношћу да жртвују своје животе за отаџбину.


Може се рећи да је ово учешће Другог батаљона много помогло уласку Бугарске у НАТО. У „The New York Times” тада је објављен чланак, који је такође поново штампан у „The Florida Sentinel”. У њему је о Бугарима написано да „ако пружите руку да пуцате у Бугарина, припремите се да умрете први“. Важно је да ова мисија показује оно што знамо из Балканских ратова, да су Бугари невероватни војници када се нађу у у екстремној ситуацији.“


Ако постоји нека мисија овог филма, то је да људи схвате да смо учествовали у истинском рату и да смо тај рат добили, као што смо обично побеђивали у ратовима у којима смо се борили, али по цену невероватне смелости и храбрости ових људи и мудрости официра који их воде.“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: лична архива Росена Елезова

Више из ове категориjе

Истраживање о употреби електронских уређаја међу бугарским ученицима указује на забрињавајуће трендове

Проценат бугарске деца којателевизију гледају неколико сати дневно износи 96%, док 83% користи паметни телефон, показало је истраживање које је спровела агенција „Сова Харис”. Само 13% адолесцената књиге чита из задовољства, а родитељи немају довољно..

објављено 22.2.24. 12.37

У фокусу Европе – годишњица рата у Украјини, НАТО и нови изазови и непознанице после Трамповог говора

Уочи друге годишњице од почетка рата између Ру сије и Украјине, као и у години бројних избора који су кључни за будућност света – оних за америчког председника и за нови састав европских институција, као и двадесете годишњице чланства Бугарске у..

објављено 20.2.24. 16.20

Бугари се највише плаше болести, немаштине и рата

Највећи страх Бугара је да би они или чланови њихових породица могли да се разболе – за 43,3% испитаника, или да западну у сиромаштво – чега се највише боји 36,7%. Треће место међу страховима заузима рат – који је извор највеће бојазни за 33,5%..

објављено 20.2.24. 11.34