Велика Госпојина несумњиво је најомиљенији и најпоштованији летњи хришћански празник који је посвећен Вазнесењу Пресвете Богородице у Царство Небеско, а православци, католици, као и друге хришћанске вероисповести славе га 15. августа (по новом календару), односно 28. августа (по старом календару).

По предању, на данашњи дан Богомајка се вазнела на небо и предала свој дух у руке Спаситеља у 64. години.

Овај празник се обележава посебно свечано због тога што слави сусрет Пресвете Богомајке са њеним сином – Исусом Христом.

Велики број цркава и манастира у нашој земљи слави овај празник као своју славу. Међу њима је и Самоковска митрополитска црква, подигнута пре више од три века. Привлачи својом пространошћу и духовном силом која зрачи из ове светиње, јединственом архитектуром, а нарочито иконостасом који је израђен од ораховог дрвета и украшен дуборезом. Средишњи део иконостаса дело је светогорских мајстора са краја XVIII века.

Храм је три и по века био духовни центар Самоковске епархије, чији су предстојатељи била 23 митрополита. А последњи самоковски митрополит Доситеј је и први бугарски епископ новоосноване Бугарске егзархије.

О богатој историји „Успења Пресвете Богородице“ сведочи парохијска књига која је сачувана до данас, заведена 1757. године. У њој су описани и важнији догађаји о којима смо више дознали од Михаила Колева, старешине храма:

„Још почетком XVIII века, 1711. године, тадашњи митрополит Нектарије је извршио рестаурацију и поправку мале цркве која је у то време постојала на том месту“, каже отац Михаил у интервјуу који је дао за Радио Бугарску. „Бугарска је тада била под османском влашћу и градња православних храмова у насељеним местима је била забрањена, па је црква била много мања, укопана дубоко у земљу. Скоро 100 година касније, на предлог једног од самоковских митрополита, Филотеја, храм је подигнут у садашњој висини као једнобродна грађевина, а током наредних 30-40 година проширен је на север и југ, при чему су осим централног светог престола, посвећеног Богородици, подигнута још два престола. Посвећени су заштитнику бугарског народа Светом Ивану Рилском и Свештеномученику Харалампију Чудотворцу.“

Од оца Михаила сазнајемо да одавање почасти хришћанском исцелитељу није случајно. Почетком XIX века Самоков су задесиле две епидемије куге па је становништво замолило за молитвено заступништво светог Харалампија. У цркви му посвећују престо, а његове мошти доносе са Свете Горе и епидемија се за кратко смирује.

Део славне историје цркве „Успења Пресвете Богородице“ чине и црквено-националноослободилачке борбе, у којима су Самоковци били изузетно активни и укључени.

„На овом месту је основана прва ћелијска црквена школа“, наставља своју занимљиву причу отац Михаило. „Ту се родила идеја о стварању Самоковско-рилске богословске школе, прве такве акредитоване школе, како пре Ослобођења тако и у послеослободилачкој Бугарској. Митрополитска црква у Самокову још увек је центар духовног уједињења. Сачувавши у себи црквено и историјско памћење, она живи у духу новог времена кроз проповед, кроз духовно просвећење. То је место где становници Самокова, као и сви гости и љубитељи града упућују своје молитве Богу.“

Средином августа, у прелепој митрополитској цркви окупљају се верници из целе земље како би одали почаст Пресветој Богомајци, поводом славе храма – Успења Пресвете Богородице.

„Обележавање празника почиње претходног дана празничном вечерњом службом, у коју је уткано древно, изузетно лепо опело Пресвете Богородице са својим молитвама и појањима. Подсећа на опело Христово, које служимо у храмовима на Велики петак. Износи се Покров Пресевте Богородице, а свештенство са народом креће у празничну литургију око храма. Сутрадан се одржава јутарња и празнична литургија са беседом. Завршава се благословом и дељењем освећеног курбана свим окупљеним верницима. Празник Успења Пресвете Богородице је изузетно омиљен и уистину је народ који своје молитве упућује пречистој Богомајци многобројан. У том моменту, сви могу да виде и осете велику радост и узбуђење које влада због овог прекрасног летњег празника.“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Facebook / mitropolitska.samokov, архива