Почетком јула 1908. године официри и комитети „Јединство и напредак“ изводе војни удар у Османском царству. У Софији су свесни да ће нова власт у Цариграду појачати терор над Бугарима у Македонији и Тракији и зауставити реформске процесе које су велике силе спроводиле у циљу заштите побуњеног локалног становништва. Због тога бугарски политичари и кнез Фердинанд доносе одлуку да прогласе независност Кнежевине Бугарске, која је по основу Берлинског споразума била потчињена турском султану.

У овим догађајима Аустроугарска је такође видела прилику да прекрши члан 25. Берлинског споразума. Године 1908. требало је да Турској врати подручје Босне и Херцеговине, окупирано на период од 30 година, где је половина становништва српске националности. У Београду страхују да би следећи корак Хабзбурговаца могла бити окупација саме Србије.

Аустроугарска постиже договор са Италијом да признају анексију Босне и Херцеговине. Заузврат, Рим је добио одобрење да заузме отомански протекторат Либију. Немачка, која је уживала велики углед код Абдула Хамида II, убеђује султана да ће Турци, ако прихвате аустроугарску анексију Босне и Херцеговине, повратити контролу над Санџаком, који је био насељен Бошњацима муслиманима.

Русија, која је нетом пре тога у рату са Јапаном доживела пораз, плаши се да поново не буде увучена у војни сукоб. Министар спољних послова Аустроугарске Алојз фон Ерентал позива свог руског колегу Александра Изволског на састанак у Бухлову. Они су 15. септембра постигли договор да Русија прихвати прикључење Босне и Херцеговине Аустроугарској. Заузврат, Петербург ће такође прекршити забрану слободног проласка руских ратних бродова кроз Босфор и Дарданеле, садржану у Берлинском споразуму. Двојица министара такође постижу сагласност да не изражавају противљење уколико Бугарска прогласи независност.

Да би савладао отпор Француске и Велике Британије, Ерентал жели да Бугарска направи преседан и формално прва прекрши Берлински споразум. Већ 10. септембра бугарски кнез Фердинанд састао се са кајзером Фрањом Јосифом. Договорено је да пре анексије Босне и Херцеговине прво буде проглашена бугарска независност. Кнежевина Бугарска се 22. септембра 1908. године прогласила независним царством. Беч је 24. септембра прогласио анексију Босне и Херцеговине. Србија и Црна Гора су 25. септембра објавиле мобилизацију и борбену готовост. Немачка је 27. септембра саопштила да ће у случају рата стати иза Аустроугарске. Француска и Велика Британија сматрају да немају директних интереса у Босни и Херцеговини и за њих је важније да спорна питања буду решена преговорима. Бугарска је искористила дати тренутак у којем велике силе нису имале жељу да ратују. Премијер Александар Малинов шаље министра трговине, саобраћаја и пољопривреде Андреја Љапчева да преговара са Високом портом. Да би бугарској акцији дао на тежини, објавио је делимичну мобилизацију војске.

Започињу дуги преговори о томе колико Софија треба да исплати Османском царству на име надокнаде за изгубљене приходе и имовину у Трећем бугарском царству. Бугари нуде 10 милиона, постепено стижу до износа од 82 милиона, али за Цариград ни то није довољно. Страхујући од рата, министар иностраних послова Изволски у марту предлаже да Бугарска плати 125 милиона, који ће бити одбијени од дуга Османског царства који му је остао после Руско-турског рата 1877-1878. године. Заузврат, Турска се одрекла свих потраживања и признала бугарску независност. Бугарска и Русија морају да се договоре о исплати ових 125 милиона лева.

Почетком априла 1909. године у Цариграду избијају нови унутрашњи немири. Да би учврстиле своју међународну позицију, турске власти 6. априла признају бугарску независност и Треће бугарско царство. Истовремено, Бугарска и Турска преговарају, а криза везана за Босну и Херцеговину се наставља. Европа се налази на ивици рата који ће 6 година касније поново избити због Босне и Херцеговине и довести до распада Аустроугарске, Руске, Немачке и Турске царевине. Услед међународног притиска, 31. марта 1908. и Србија признаје анексију Босне и Херцеговине.

Избијање светског рата избегнуто је 1908-1909, јер тада нико није био спреман за рат. Бугарска је постала независна дипломатским путем, успевши да искористи околности. У пракси, Софија Русији не плаћа дуг за своју независност. После низа вртоглавих догађаја – Балканских ратова 1912-13, Првог светског рата, револуције и бољшевичког пуча 1917. године, Брест-Литовски мировни споразум је потписан 1918. године. Тада се бољшевичка Русија одрекла свих потраживања у вези са враћањем бугарских дугова због проглашења независности.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: nationallibrary.bg, bg.wikipedia.org, bulgarianhistory.org, архива