„Без сегрегације: добро образовање за сву ромску децу“, ову је порука категорично послао Европски парламент и позвао земље чланице ЕУ да припреме стратегије за елиминисање сегрегације, инклузивне методе образовања и покажу гаранције за пун приступ образовању. Резолуцијом се чак тражи и суспензија европских фондова уколико уколико се не постигну резултати у превазилажењу алармантних процеса изолације деце ромског порекла у одвојеним школама. Европски парламент осуђује чињеницу да школе које похађају ромска деца често немају довољно капацитета и да је квалитет образовања низак. Европска комесарка за кохезију и реформе Елиза Фереира је приметила:

„Што се тиче образовне сегрегације, ситуација се погоршала последњих година. Европска комисија оштро осуђује све врсте и облике дискриминације, расизма и ксенофобије, укључујући и антиромска осећања. Посвећени смо искорењивању сегрегације и борби против дискриминације и искључености. Стратешки оквир Европске уније за Роме за период за период 2020-2030. поставља за главни циљ повећање ефективног једнаког приступа квалитетном, инклузивном, редовном образовању. Овај циљ је везан са смањење удела ромске деце која похађају сегрегиране школе за најмање половину до 2030. године.“

Ове године Европска комисија је најавила да ће тужити Словачку због тога што није решила проблем сегрегације ромске деце у школама. Бугарска није подложна таквој мери, али се суочава са озбиљним изазовима у превазилажењу сегрегације ромске деце. Законом о предшколском и школском образовању забрањена су сегрегирана одељења у национално мешовитим школама и одвојене групе у вртићима,али законодавац није прихватио забрану коју је захтевао ромски невладин сектор о сегрегацији школа у насељима са више школа и са етнички мешовитим становништвом. У овој фази у нашој земљи, слика у нашој земљи показује да скоро половина школа има концентрацију рањивих група, рекао је за БНР Дејан Колев – председник Центра за међуетнички дијалог и толеранцију „Амалипе“ – водеће ромске организације која ради на равноправној интеграцији Рома у бугарско друштво.

„Наши најновији подаци покривају 162 одвојене јавне школе, од којих је 120 практично 100% одвојено, а остале су у процесу сегрегације. Као што видите, слика великог броја сегрегираних школа је веома алармантна, јер је пре 20 година, када су цивилни сектор и Министарство образовања започели десегрегацију, мапа сегрегираних школа укључивала око 60 сегрегираних школа, сада их има барем три пута више. У основи постоје два разлога: први, који се у пракси није променио, јесте да у многим ромским насељима постоје школе које, из очигледних разлога, похађају само ромска деца. Ова слика се последњих година није променила, осим у позитивном смеру што у овим школама број деце постепено опада, јер све више ромских родитеља бира, иако живе у сегрегираним насељима, да упише децу ван њих. Али још један важан разлог који повећава број сегрегираних школа је чињеница да када се у школама изван насеља, али у њиховој близини, удео ромске деце почиње да прелази 20-25%, бугарски родитељи повлаче своју децу из ових школа и постепено се секундарно сегрегирају.“

Бугарска је пре шест година припремила међуинституционални механизам који је окупио државне и општинске органе у настојању да обухвате и задрже ученике у систему предшколског и школског образовања као превентивну меру против напуштања образовног система. Красимир Валчев, као министар просвете тада и сада као председник Одбора за просвету и науку у Народном собрању, у интервјуу за БНР известио је о позитивним корацима, али и о низу препрека у примени Механизма.

„Нажалост, имамо велики проблем са децом из породица које немају однос према образовању. То су углавном деца ромске националности, али не само, имамо велики пресек између ова два скупа.Оно што се репродукује јесте културни, рекао бих, однос према образовању. Усуђујем се да кажем да смо успостављањем Механизма постигли резултате у погледу уписа деце у школу, али је већи изазов био да деца свакодневно похађају школу. Нажалост, пандемија ковид 19 донекле је ослабила ове напоре. Стога позивамо Министарство и све институције да то поново ураде. Добар корак је био што су идентификована места за 1.100 посредника. Они су током Цовид-а урадили непроцењив посао, али не само то – људи из ромских заједница мотивишу децу да уче у школи. Имамо проблема да допремо до ове деце ромског порекла, али има и позитивних резултата. Извештај УНИЦЕФ-а и Труста за социјалну алтернативу, објављен пре 2 године, показао је да су се у ромским заједницама у последњих 10-15 година одвијали процеси модернизације. Оне су недовољне, закаснеле, неуједначене, негде више, негде мање, али су чињеница. Изражавају се у чињеници да много већи проценат ради него што је то био случај пре 15 година. Улазе у чисто економске моделе живота и желе да њихова деца уче и добро живе захваљујући образовању. Предмодерни модели подразумевају рађање више деце, старање о њима и бригу о њима, без довољне бриге и одговорности за образовање и будућност детета. Али ови процеси још увек нису довољни. Улога образовног система је кључна. Наш систем је последњих година постао инклузивнији, али је, нажалост, постао и искључивији. Шта ово значи – да у нашим средњим школама има више ученика који су гурнути у страну, који нису савладали минимум компетенција. Ни под којим условима не смемо избацивати децу из образовног система.“

Господине Валчев, шта се десило са политиком десегрегације ромске деце, како оцењујете напоре наше земље?

„Велики проблем је заправо сегрегација. Она постоји већ дуги низ година, али постаје све проблематичнија како се повећава број деце ромског порекла. Имамо неоспорне чињенице, анализе и доказе да је деци која уче у сегрегираним школама много теже.Имамо непобитне чињенице, анализе и доказе да деца која уче у сегрегираним школама имају много теже да се образовно интегришу, много теже постижу минималне образовне резултате, али је већа вероватноћа да ће сегрегиране школе одржавати културу незаинтересованости за учење и учење. Обрнуто, када деца уче у истој школи са другом децом која су мотивисанија за учење, она су привучена самом окружењу и много им је лакше да се социјализују и образовно интегришу. Дакле, политика десегрегације је неспорна, али ова политика има и предности и нека ограничења. Да би се извршила десегрегација, деца морају бити транспортована са једног места на друго, а њихов приступ најближој школи мора бити ограничен. То је могуће у градовима где има више школа, али је немогуће у великом броју села где деца ромског порекла чине локалну већину, а у принципу је најбољи приступ најближој школи.“

Господине Валчев, које су додатне законске измене неопходне да би се превазишла сегрегација ромске деце у школама?

„Планирамо да унесемо неке допуне у закон о предшколском и школском васпитању и образовању, јер је тренутно предвиђена само десегрегација одељења, односно деца ромског порекла не би требало да буду одвојена у једно одељење, али воља законодавца није отишла тако далеко да се регулише десегрегација између школа. Главно је да се почне ограничавати упис у сегрегиране школе. Веома је важно да се ова деца распореде тако да не прелазе одређени проценат, на пример 5-7%. Други је да обезбедите превоз, али пре тога направите план превоза у зависности од школа у које ће деца бити упућена. А онда, ако је овој деци потребна додатна подршка, треба је обеъбедити. Понекад ће бити неопходно именовати посредника који ће пратити малу децу, обезбедити додатна средства и применити политику десегрегације како би се постигла образовна интеграција.“

Родитељи ромске деце и даље су подељени око тога да ли њихова деца треба да уче у десегрегираним школама. Истраживање у проведено у софијском ромском кварту „Христо Ботев“ указује на главне ставове родитеља:

„Овде је мирније, испред наших кућа, али не обраћају довољно пажње на образовање и то ме брине. Не бринем што ћу дете послати у школу ван кварта јер сам ишла у школу са Бугарима и није било никаквих проблема“, каже једна мајка осмогодишњег детета.

Међутим, према речима друге мајке, то је немогуће: „Немогуће је да наша деца уче у другим школама у којима се мешају ромска и бугарска деца, наша деца једноставно немају шансе. Тако је у свим школама, тако је и у вртићима. Постоји велика дискриминација.“

Отац додаје: „Увек је тако, деца из нашег кварта иду у техничку школу у кварту Редута, па видите шта им се дешава. Деца су нам изолована, постоји дискриминација. Овако ће остати заувек.“

Да би се превазишла ова погубна перцепција међу ромском заједницом у нашој земљи, потребно је много труда, нагласио је Дејан Колев из „Амалипе“ и изнео кораке за рушење стереотипа у нашој земљи и превазилажење сегрегације ромске деце у школама:

„Не користе интеркултурално образовање, али је веома важно увести интеркултурално образовање у школу, које ће формирати толеранција међу свом децом и родитељима. Када покријемо све ове групе – и наставнике и родитеље, сигуран сам, корак по корак, све ће се одвијати.” „Неопходно је подржати квалитетан образовни процес и рад са родитељима у пријемним школама. Веома је значајно схватити да је важно радити и са бугарским и са ромским родитељима. Са родитељима Ромима, да се не боје, тако да су уверени да ће се њихова деца добро снаћи у пријемним школама. Такође је неопходно радити са бугарским родитељима како би прихватили овај процес и избегли секундарну сегрегацију. И наравно, потребно је много радити и са учитељима. Многи од њих имају стереотипе, предрасуде да ромска деца не могу да се снађу у образовном процесу и да би за њих требало да постоје нижи стандарди. Не користе интеркултурално образовање, али је веома важно да се у школу уведе интеркултурално образовање које гради толеранцију међу свом децом и родитељима. Када обухватимо све ове групе – и наставнике и родитеље, сигуран сам да ће све доћи на своје.“