Занимљиве чињенице из историје Радио Бугарске

Шта је током година о нама писала штампа

објављено 16.2.24. 06.50

Фотографија: Архива

Године 1936. Радио Софија (како се тада звао Бугарски национални радио) почиње да емитује своје програме у иностранству на кратким таласима, стекавши популарност као Радио станица „Елза”. Данас, Радио Бугарска информише цео свет о нашој земљи на 11 језика: албанском, енглеском, француском, немачком, грчком, руском, српском, шпанском, румунском, турском и бугарском.

Одлучили смо да проверимо како је бугарска штампа током година пратила историју Радио Бугарске, а за вас смо издвојили најзанимљивије чињенице.

„Многи бугарски слушаоци ни не слуте да постоји трећи национални програм БНР који се зове Радио Бугарска. То ни најмање не смета онима који тамо раде, јер знају да многи Американци никада нису чули за Глас Америке“, пише лист „Дума“.

„Постоји радио који скоро нико у Бугарској не слуша. Упркос здравој логици, још увек није банкротирао и наставља да емитује свој програм већ 70 година, јер његови слушаоци живе ван Бугарске. То је Радио Бугарска“, писао је лист „24 часа“ поводом годишњице радија 2007. године.

Испоставило се да и „Стране владе слушају Радио Бугарску“, како је 1999. године известио лист „Труд“. Према подацима наведеним у овом чланку, реч је о 44 банке, 38 владиних институција, 26 академских институција и бројним консултантским фирмама које су се путем Радио Бугарске редовно информисале о дешавањима у земљи.

У интервјуу који је 1985. године дао за лист „Народна омладина”, тадашњи заменик главног и одговорног уредника Атанас Ценов је рекао: „Многи слушаоци у иностранству су организовали клубове пријатеља Радио Софије. Спаја их интересовање за Бугарску. Има их око 300, организују изложбе о Бугарској и међу пријатељима и рођацима дистрибуирају плакате, књиге и друге материјале које им шаљемо.“

Занимљива је и прича везана за љубав наших слушалаца према Радио Бугарској, коју је пренео лист „Труд” од 11. октобра 1993. године: „Прво што је један Аргентинац спасио од ватрене стихије која је захватила његову кућу били су сувенири које му је послао Радио Бугарска. Затим је замолио супругу да у његово име напише писмо уреднику, јер је имао опекотине по рукама.“

Исти чланак говори и о другим занимљивим чињеницама. У једном малом граду у Латинској Америци, становници целе улице су одредили особу задужену за преписку, јер је поштарина за писма која се шаљу у Бугарску била прескупа. А у једној аустралијској држави професор у средњој школи је снимао емисије Радио Бугарске на аудио касете и емитовао их на локалној УКТ станици.

Забавне анегдоте са нашим колегама из албанске редакције описане су у листу „Труд” из 1998. године. Када је одговорна уредница Зоја Костадинова први пут посетила Албанију, цариник ју је препознао... када је наглас прочитала своје име из пасоша. После извесног времена, на другом граничном прелазу цариник је такође идентификовао још једну новинарку као представницу Радио Бугарске.

Остале интересантне чињенице можете прочитати овде, a ми завршавамо цитатом из листа „Работническо дело” од 23. априла 1989. године: „Новинари који припремају емисије за иностранство не уживају популарност као познате радио и телевизијске звезде. Њихов рад остаје непознат бугарским слушаоцима и широј јавности у нашој земљи. Али бројна писма и искрене реакције које су прешле многе границе знак су признања које обавезује глас Радио Бугарске да у етеру звучи чисто и искрено.“

Саставила: Десислава Семковска

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографије: Десислава Семковска

Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!