Један од најзначајнијих бугарских песника Атанас Далчев рођен је 12. јуна 1904. године у Солуну у имућној породици, која је живела у близини Беле куле. Његов отац Христо Далчев био је међу најистакнутијим бугарским грађанима у Солуну – правник по образовању, он је предавао турски и бугарски језик у Солунској мушкој гимназији – средишту бугарске просвете у 19. веку. Био је посланик из Серског округа у Османском парламенту за време Хуријета.
Атанас Далчев је творац тзв. предметне лирике у бугарској поезији и заједно с Димитром Панталеевим и Георгијем Караивановим основали су читав правац у савременој буарској поезији, подсећа у разговору за БГНЕС књижевни критичар проф. Михаил Неделчев.
У периоду до 9. септембра 1944. године Далчев је објавио четири збирке – „Песме“, „Прозор“, „Париз“ и „Анђео Шартра.“ Један познати критичар га чак оптужује да пише сувише мало – једну или две песме годишње. А на питање да ли има слабе песме, Далчев је одговарао: „Не, ја представљам само своје добре песме.“
Далчев је поред сјајног песника био и веома добар преводилац. Преводио је прозу и поезију са француског, италијанског, шпанског, немачког и руског језика. За своје преводе добио је бројна признања и награде у западној и источној Европи.
Упркос томе што није био репресиран после 9. септембра 1944. године, песник је у великој мери држан подаље од активних књижевних процеса, јер је тадашња власт сматрала да се његова поезија бави верском тематиком и апстрактном проблематиком. О Далчеву се није причало и он две деценије није објавио књигу. Све ово време, међутим, његове збирке су се тражиле.
Тек 1965. године је објавио своје изузетно моћне белешке – кратке, критичке, филозофске, које се читају и данас.
Атанас Далчев је песму „Поток“ написао 1925. године. Композитор Тончо Русев је деценијама касније на стихове Далчева компоновао истоимену песму, коју је аранжирао Константин Цеков, а извела ју је Катја Филипова.
Саставио: Иво Иванов
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: bulgarianhistory.org, БГНЕС
Судбину цркве Светих апостола Петра и Павла, као и један 90-годишњи људски живот, карактеришу успони и падови, страдања, али на крају и искупљење. Ово је можда једна од најмање познатих цркава у Софији и уједно једина подигнута у част двојице..
У осму недељу после Васкрсења Христовог славимо један од најважнијих празника за хришћанство – Педесетницу. На тај дан је Дух Свети, треће лице Свете Тројице, сишао на земљу и спустио на 12 апостола, који су се заједно са Пресветом Богородицом у..
Сваке године у суботу која пада уочи великог хришћанског празника Духови, Црква обележава друге по реду Задушнице у години, у народу познате као „Черешове“ („Трешњине“ – на бугарском череша је трешња) задушнице због тога што се увек поклапају са сезоном..
Судбину цркве Светих апостола Петра и Павла, као и један 90-годишњи људски живот, карактеришу успони и падови, страдања, али на крају и искупљење. Ово је..