Десетог новембра 1989. године, на пленуму Централног комитета Бугарске комунистичке партије (БКП), Тодор Живков је разрешен дужности генералног секретара – највише дужности у партији и држави. Оно што се догодило на пленуму, касније ће бити дефинисано као „унутарпартијски пуч“, а догађаји који су уследили остали су уписани у нашу најновију историју као „тиха револуција“. И без обзира на то што ће систем бити смењен следеће године, а прве економске реформе ће почети тек после избора народних посланика за 36. сазив Народног собрања 1991. године, 10. новембар 1989. г. је врло брзо постао симбол почетка транзиције наше земље ка демократији и тржишној економији.

Данас се навршава 35 година од историјског пленума – тачно онолико колико је и трајала владавина Тодора Живкова, а ова годишњица свакако буди успомене, те наводи на размишљање и преиспитивање.

Пленум одржан 10. новембра 1989. г. одредио је правац у којем је наша најновија историја кренула, али он није први корак који нам је отворио пут ка демократском друштву. Недељу дана пре пленума – 3. новембра, новоформирано независно удружење „Екогласност“ организовало је протестну шетњу и демонстративно предало у парламенту прикупљене потписе против хидроградње на Рили. Ова шетња је догађај каквог у нашој земљи није било више од четири деценије. Истовремено, талас мирних протеста постепено је захватио Источни блок (социјалистичке земље из централне и источне Европе) и убрзо се појавио појам „јесен народа“.

„Духови су се припремали за промену“, каже др Петар Берон, један од најистакнутијих савремених научника, потомак аутора Рибљег буквара, који се такође зове Петар Берон, али и један од суоснивача удружења „Екогласност“ и Савеза демократских снага (СДС), учесник Националног округлог стола, који је потписао нови Устав Републике Бугарске.

„Ми из 'Екогласности' прикупљали смо потписе у врту испред 'Кристала'“, каже др Берон у разговору за Радио Бугарску и наставља:

„Прикупили смо потписе, али је требало и да их предамо у парламенту. Нешто што се никад раније није десило. Отишао сам у Градску кућу и саопштио да ће сутра испод њихових прозора проћи протестна поворка и треба да се обезбеди обезбеђење како би се спречили немири. Градоначелник је био шокиран, али је наредио да се организује обезбеђење, које је носило црвене траке, а ми – плаве. Отуда је касније плава боја постала симбол Савеза демократских снага. Трећег новембра кренули смо са око 3.000 демонтраната ка згради парламента. Када смо стигли до трга Александра Невског, тачно у 17.00 часова, зачула се звоњава са саборног храма Александра Невског. Окупљени су се расплакали и говорили: „Готово је!“

Исти повици чули су се и 10. новембра, као и на митинзима организованим у наредним данима. „Убрзо смо, међутим, схватили да трансформација власти није лак задатак. Новац је био у рукама комуниста, војске, милиције и тајних служби, а народ није имао ништа, али није желео стари режим“, сећа се Петар Берон и додаје да се, како би се избегло крвопролиће, формирао Национални округли сто за којим су главне политичке снаге – СДС и БКП – договориле и потписале низ споразума, који гарантују миран развој транзиције. Сазвано је и Велико народно собрање за израду новог Устава.

„Велико народно собрање је заиста било репрезентативан узорак нашег друштва – у њему су били затвореници и њихови џелати, најбољи писци и музичари попут Валерија Петрова, Кирила Маричкова и других. Саставили смо један европски Устав, чији први део је преузет из Повеље ЕУ о основним правима: слобода говора, штампе, путовања итд.“

Према речима Петра Берона, данас су нам за излазак из политичке кризе потребни национална доктрина и осећај националног достојанства.

То је и разлог да многи квалитетни, млади људи напусте земљу. „А шта ће нам демократија ако људи одлазе?“ – пита др Берон:

„Где смо данас? Ми смо тамо где смо били читавих 13 векова. Наша земља је једина у Европи, која је све ово време сачувала своје име. Делимо се на русофиле и проевропски оријентисане, а ми смо један народ – дишемо један ваздух. Морамо да помажемо једни другима и бринемо о својој земљи! Биће велика штета ако Бугарска нестане због небриге и заштите властитих интереса. Имамо дивну природу – у најбољем делу смо умереног појаса, плодну земљу, планине, море, реке и вредне људе. Ми смо народ који има достојанство, богату историју, традицију и повољан географски положај, који је од стратешког значаја – то су адути којима можемо трговати, али морамо научити да кажемо и не и нећу“, закључио је др Петар Берон. 

Прочитајте још:

• „Ветар промене“ и после њега…

• ˮСутра почиње данас“

• Три деценије после 10. новембра 1989. године

• Музика и музичари с почетка транзиције Бугарске на демократију

• Песме протеста актуелне и 32 године после почетка транзиције

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: БГНЕС, архива БНР, архива