Бугарска православна црква празнује бугарског патријарха Јефтимија Трновског као светитеља 20. јануара. У историји бугарске државе и православља патријарх Јефтимије је изванредна личност чији је светли духовни пример обележио живот Бугара у Средњем веку.

Рођен је негде између 1320. и 1330. године у Трнову и према неким истраживачима припада славној Трновској лози Цамблаковаца. Породица и добро образовање су помогли Јефтимију да развије своју богату духовну природу. Сасвим млад он се замонашио у Ћилифаревском манастиру чији је игуман био преподобни Теодосије Трновски. Због испољених изванредних духовних вредности Теодосије га је поставио за манастирског економа и свог првог помоћника, а 1363. га узео са собом у Цариград. Ускоро после тога Теодосије је преминуо и Јефтимије је отишао на Свету гору. Године 1371. он се вратио у Бугарску и основао манастир "Свете Тројице" где је утемељио и своју књижевну школу која је данас позната као Трновска. Као добар зналац грчког језика и грчке црквене књижевности он је поново уредио бугарске богослужбене књиге које су биле лоше преведене и стварале услове за настанак многих јереси у Бугарској. Јефтимијеви преводи постали су образац за све православне државе које су користиле црквенословенски језик. Када је 1375. године преминуо бугарски патријарх Јоаникије ІІ, Јефтимије је заузео његово место. Он је остварио изузетно вредну књижевну делатност и подигао углед православне цркве и духовника. "Поштовали су га не само бугарски свештеници, него и књижевна аристократија и племићи" – наводи отац Бојан Сараев из храма "Успења Богородичиног" у Крџалију:
"Нажалост уследиле су страшне године ропства – прича он. Султан Бајазит І је са огромном војском опколио престоницу Трново. Опсада је потрајала око три месеца и у то је време патријарх Јефтимије показао изванредну храброст као заштитник града. Трново је ипак пао под турско ропство 1393. и све његове православне цркве биле су претворене у џамије, а патријарх је осуђен на смрт. Али се десило чудо, када је турски џелат подигао мач да му одсече главу, рука му се укочила и сечиво је пало на земљу. Тада га је поробљивач послао у заточење вероватно у Бачковски манастир. Када се опраштао од свог народа, сви су га кроз сузе питали: "Коме нас остављаш?", а он им је одговорио: "Светој Тројици и сада, и ва веки вјеков!"

Претпоставља се да је Патријарх Јефтимије преминуо око 1402-1404. године. Тада је и Бугарска православна црква изгубила своју независност.
"Нажалост, нама није познато где је његов гроб – наставља отац Сараев. Али је за нас важније његово духовно бесмрће. Својим бројним интелектуалним и духовним врлинама Патријарх Јефтимије се претворио у заставу бугарског националног духа. У његово доба бугарска књижевност и духовност биле су у свом апогеју."

Он је први у историји словенских језика увео и утврдио јединствен књижевни језик, потчињен правописним стилским и уметничким нормама која су утврђена црквеним актом. Обављао је феноменалну по свом обиму просветну и књижевну делатност.

"Он је образац за све свештенике, независно од њиховог чина, јер је заиста био изванредна личност" – закључио је отац Бојан Сараев.

Превод: Александра Ливен