Десетог маја Бугарска православна црква обележава 60 година од обнављања Бугарске патријаршије, чије је постојање прекинуто крајем 14. века, приликом пада Бугарске под отоманску владавину. Обнављање те институције је догађај од историјског значаја у вишевековној црквеној и политичкој историји Бугарске државе. Већ у доба Препорода Бугари патриоти су почели борбу у име те племените ствари. Први корак је био утемељивање Бугарске егзархије са седиштем у Цариграду 1870. г.
После промене власти 9. септембра 1944. г. – свргавања краљевине и успостављања комунистичког режима, Бугарска православна црква је била потчињена држави. Од постојеће две духовне семинарије – Софијске и Пловдивске, једне духовне школе и једног Пастирско богословског института, године 1951. остала је само Софијска духовна семинарија, а Богословски факултет Софијског универзитета претворен је у самосталну Духовну академију. Потчињавање Цркве достигло је своју кулминацију уклањањем егзарха Стефана, који је 24. новембра 1948. интерниран у село Бања, надомак Карлова, онемогућено му је слободно кретање, као и право да води службе.
У Политбироу владајуће партије размотрена је неопходност израде једног "новог, малог, демократског устава" Бугарске православне цркве. После подужих спорова 3. јануара 1951. г. Свети синод је био приморан да прихвати наметнути од стране Владе Устав и да изабере Пловдивског митрополита Кирила за новог намесника председника Светог синода. Тако је Бугарска православна црква постала Патријаршија, али су са канонског аспекта ствари биле неуређене. Поред сазивања црквено-народног сабора који би специјалним решењем потврдио патријаршијско достојанство, неопходно је било да тај чин буде одобрен и од стране Цариградске васељенске патријаршије и осталих помесних цркава.
Осмог маја 1953. г. сазван је Црквено-народни сабор. Следећег дана – 9. маја, сабор је усвојио Устав Бугарске православне цркве. 10. маја Бугарска православна црква је званично проглашена патријаршијом, а за патријарха изабран је Пловдивски митрополит Кирил. Он је индиректан наследник последњег бугарског патријарха – Светог Евтимија. Интронизован је одмах после избора у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског у присуству владиних представника, културних посленика, страних делегација и много верника.
Познати јавни и политички радник Стојчо Мошанов је забележио у свом дневнику: "Јасно је да су циљеви обнављања Бугарске патријаршије 1953. године били спољнополитичког карактера." У ствари, Трећем црквено-народном сабору нису присуствовали представници Цариградске васељенске патријаршије, а тадашњи Цариградски патријарх Атинагорас одбио је позив бугарског Светог синода да присуствује, под изговором да би то било кршење постојећег канонског и црквеног реда. Обнављање Бугарске патријаршије без благослова Васељенског патријарха једна је од манифестација "Хладног рата" у црквеном животу.
Обновљену Бугарску патријаршију су признале све православне цркве и она је успоставила живу везу са њима преко узајамних порука и гостовања. Бугарска православна црква се афирмисала међу осталим православним црквама и организацијама и у свету. Захваљујући посредовању Антиохијске патријаршије, Руске и осталих сестринских цркава, 27. јула 1961. г. и Цариградска патријаршија званично је признала обновљену Бугарску патријаршију. У пролеће 1962. бугарска црквена делегација на челу са патријархом Кирилом је учинила историјску посету Цариградској васељенској патријаршији, источним патријаршијама: Јерусалимској, Антиохијској и Александријској и Грчкој православној цркви уз посету и Светој Гори. Обновљена Бугарска патријаршија тада је званично призната и од стране предстојника Јерусалимске патријаршије и Грчке цркве.
После смрти патријарха Кирила 1971. поглавар Бугарске православне цркве у току 41 године био је патријарх Максим. Он је преминуо 6. новембра 2012., а неколико месеци касније, 24. фебруара 2013. на Црквено-народном сабору за бугарског патријарха је изабран Русенски миртополит Неофит.
Превод: Александра Ливен
Гроб особе која је после смрти била подвргнута ритуалу против вампира откривен је приликом археолошких ископавања на Перперикону, рекао је за БТА руоводилац истраживања проф. Николај Овчаров. Гроб је пронађен међу скоро 250 откопаних гробова и..
Због његове хиљадугодишње историје Никопол називају "градом векова". Као насеље је настао још 169. године за време римског цара Марка Аурелија. Византијски цар Никифор III Фока је 629. године преименовао град у Никополис, што значи "Град победа"...
Писац, херој из Другог светског рата, пилот, новинар, редитељ и дипломата – Ромен Гари (1914–1980) био је вишеслојна и енигматична личност. Бугарска заузима посебно место у животу и стваралаштву једног од најчитанијих француских аутора. Једног хладног..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..