Да се родиш на Богојављење пре 175 година и да испуниш свој сопствени завет: „Ко падне у боју за слободу, тај не умире: за њим тугују земља и небо, звери и природа и певачи песме о њему певају...“. Све ово и много више од тога је песник, револуционар и један од стубова бугарског идентитета Христо Ботев. Данашња годишњица се посебно свечано обележава у родном граду овог бугарског великана, Калоферу.

• Песма о Ботеву

Традиционално, свечана прослава и ове године почиње у дворишту Националног музеја, где се налази први подигнути споменик овом револуционару у његовом родном граду. Цвеће ће бити положено и на споменик његовој мајци Иванки Ботевој, оној која је за Ботева била „љубав и вера“. 

У дворишту куће у којој је ова породица провела највећи део живота, зачуће се и стихови прве Ботевљеве песме „Својој мајци” – додаје Асја Николова.

• „Стопама Ботевљеве чете”: Козлодуј – Околчица

Централно место свечаности – Национални музеј „Христо Ботев“ у Калоферу, подигнут је на месту где се налазила последња кућа породице Ботев,у којој су најдуже живели. Реч је о комплексу који се налази у „Ботевљевом парку“, који је изграђен 1926. године и обухвата спомен кућу-музеј, изложбену салу, споменик Христу Ботеву из 1930. године и споменик песниковој мајци Иванки Ботевој. Из ове је куће револуционар пошао у „тешку туђину” да посвети „снагу и младост” слободи своје вољене Отаџбине. Кућа је страдала у пожару који је овај град задесио 1877. године. На иницијативу грађана Калофера и бугарских родољуба из целе земље, зграда је обновљена према сећањима песниковог брата резервног генерала Кирила Ботева и старијих становника Калофера. Као музеј, званично је отворена 2. јуна 1944. године.

• Кућа Ботева није затварала своја врата откако је пре 75 година проглашена музејем

Данас Национални музеј „Христо Ботев“ привлачи велики број посетилаца. У првом реду, бугарске ученике, омладину, али и породице – каже нам његова директорка Асја Николова. И додаје да су их у последњих 10 година често посећивали Бугари који су одавно напустили своју домовину, годинама живе у иностранству, али желе да својој деци покажу ово место, реликвије које се тамо чувају и успомену на огромну бугарску храброст и веру.

„Ова деца припадају генерацији која не зна готово ништа о нашој историји. О великом периоду нашег националног препорода, када смо од обичног народа постали освешћена нација и пожелели да будемо слободни. Управо овакве посетиоце ценимо највише, јер на овај начин они не раскидају везу са својом домовином, са својим коренима. Данашњој омладини је тешко објаснити зашто је један 28-годишњак, за садашње прилике младић, а за тадашње зрео човек, напустио све – и тек рођену кћерку, и штампарију, и, како он сам пише, „отишао са гласом народа“ са јасном свешћу да би са расположивим оружјем, обуком и енергијом било тешко срушити читаву једну империју. Али и са свесним осећањем да ће се за ово њихово дело чути у Европи и да ће бити донета ова мудра одлука о нашем изласку из Отоманског царства. Зато је и последњи Ботевљев уводни чланак у листу „Нова Бугарска” посвећен управо теми драме на Балканском полуострву. Телеграми које шаље европским новинама заиста су први знак да је ситуација у Бугарској неиздржива и да народ већ свесно креће у борбу за своје политичко ослобођење“.

Један део свог живота Христо Ботев је провео у Украјини, тачније у Одеси, Задунаевки и Измаилу, што га чини делом историје Бугара и на тим местима. Тамо је стекао образовање, радио као учитељ и написао своју прву песму „Својој мајци“.

Асја Николова са жаљењем признаје да су ове чињенице наизглед опште познате, али Бугари као да их данас заборављају или једноставно прелазе преко њих, не схватајући их истински. И признаје да, када би свако од нас одрадио посао у својој области, као Бугари попут Христа Ботева, можда бисмо били толерантнији, одговорнији и срећнији.

• Жене које су оставиле отисак у срцу песника Христа Ботева

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: muzeibotev.com