30 година на услузи слушаоцима, овако укратко можемо описати професионални пут новинара Румена Стоичкова који од 1988. године, када је први пут крочио у Стару кућу, како још називају БНР, упркос бројним понудама за боље плаћени посао на приватним радио-станицама, ниједном није издао Национални радио. Он је оличење „прећутне изреке“ да је рад у најстаријем бугарском медију привилегија и одговорност, али пре свега мисија. Своју каријеру је Румен Стоичков започео у Главној редакцији „Програм“ – одељењу чије функције данас обавља Дирекција за програме. Само неколико дана након што је почео да ради на радију, Румен је позван да буде сарадник Програма за иностранство „Радио Бугарска“.

„Био ми је сан да радим као репортер и новинар и зато сам оберучке пригрлио указану прилику. Готово одмах сам добио први задатак – да урадим репортажу у једној школи,“ присећа се новинар првих дана у Старој кући.

• Када и како су настале емисије за иностранство бугарског радија (Део 1)

• Када и како су настале емисије за иностранство бугарског радија (Део 2)

Признаје да је дешифровање снимака, који су тада били на касетама, био бескрајно досадан процес, али не жали ни због једне репортаже чији је број за три деценије достигао око 2.000.

„Што се тиче снимања прилично сам самоук,“ каже новинар. „Пре много година био сам послом у Пештери где сам по први пут схватио да већ радим репортаже. Ово је по мени најтежи новинарски жанр, јер у штампи главну реч воде наслов и фотографија, на телевизији – слике, а на радију имамо магију звука који треба да буду добро обрађени и посложени.“

Упркос похвалама које добија за свој рад, репортажа која му је донела уговор за стално као репортер Програма „Хоризонт“ БНР била је нешто посебно. Он је аутор јединог интервјуа који је интелектуалац и иницијатор програма на италијанском језику Радио Бугарске Петар Увалијев дао за бугарски медиј приликом своје посете земљи 1992. године.

• Петар Увалијев и емисије за иностранство

Стоичков је Увалијева чекао за интервју скоро 20 дана, јер му је распоред као гост тадашње потпредседнице земље Благе Димитрове био препун због чега су више пута одлагали разговор.

„Стрпљиво сам чекао овај интервју, а на дан када ме је позвао, схватио сам да сам заборавио питања која сам припремио за њега. Разговор је трајао око сат времена, а ја сам се ослањао искључиво на своју брзу реакцију, рефлексе и бистру мисао. То ми је био последњи пут да унапред припремим питања за саговорнике. Веома је важно да их не прекидате и да их пажљиво слушате. Током интервјуа ми посматрамо једно друго и сваки трзај, покрет тела или поглед пружа безброј информација о особи која седи преко пута вас.“

Током наредне 22 године Стоичков наставља да ради репортаже за различите емисије програма „Хоризонт.“ Био је и водитељ амблематске емисије „Ноћни Хоризонт“ где је слушаоцима укупно 1.300 пута пожелео „Добру ноћ“. Овде се намеће логично питање: Како је успео да задобије и задржи поверење слушалаца за више од две деценије:

„Тајна је у томе да поштујеш аудиторијум, да учиниш све да му угодиш, јер сам током ове 22 године увек био свестан тога да радим за наше слушаоце, а не за себе. У почетку сам мислио да нас у ово доба ноћи слушају једино луди, пијани и ко зна какви још људи. Међутим, испоставило се да нас слуша једна десетина слушалаца радија. Схватио сам да ме поштују због моје толеранције и стрпљења.“

Стоичков и данас негује најбоља осећања, поштовање и захвалност према БНР, а рођендан Радија, који прослављамо 25. јануара, сматра својим личним празником:

„Неизмерно волим ову установу и хвала судбини што ме је спојила с њом. Срећан празник свим колегама, желим им пре свега да буду здрави, да следе своје идеје и интуицију и никад не заборављају да се Бугарска не завршава са границама Софије, а добрих тема ван престонице има безброј.“

Иако пензионер, Румен и даље неуморно ради – своје репортаже из различитих крајева земље сакупио је у седам књига које је већ објавио. И без много буке, настоји да увек помогне људима које среће на свом путу. 

„Увек слушам интуицију и дозволим да ме она води, без претходног планирања. Пут ме понекад нанесе у неко село. Знам да и најлепше место има своје проблеме који су најчешће повезани са здравством, одсуством добре комуникације између грађана и општинске управе, лошом водоводном и путном инфраструктуром, недостатком јавног превоза. Али људима у мањим местима највише недостају деца и унуци који су отишли у веће градове или иностранство. Нико не воли да му деца буду далеко и ту не помаже ни то да су добро и да им је живот сређан,“ рекао је на крају нашег разговора Румен Стоичков.

• "Пре заборава" – књига новинара БНР Румена Стоичкова

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: приватна архива, Јоан Колев