Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

150 година од погибије Апостола слободе

Васил Левски – ненадмашан у храбрости, устао против читаве империје

"Нашој драгоценој Отаџбини потребни су достојни људи..."

Фотографија: БГНЕС

Шездесетих година XIX века Бугари су живели са осећањем да је стари поредак какав је постојао у оквиру Османског царства неповратно прохујао и да долази време великих промена. Новине су шириле вести о побунама и ратовима на Балкану и у Европи. Јачање четничког покрета показало је да има људи који су спремни да жртвују своје животе за толико жељено ослобођење. Ова општа спремност и одлучност за борбу, посебно међу младим, образованим и освешћеним Бугарима, даје основу да се говори о народноослободилачком покрету код бугарског народа, који има жељу да скине јарам османске власти и поврати своју независну државу. Међу разним идејама, предлозима и подухватима није било јединства које би довело до конкретних акција. Требало је пробудити дух јединства. У тим бурним временима појавио се Васил Иванов Кунчев, који је у историји запамћен као Левски – Апостол слободе.

Рођен је 18. јула 1837. године у граду Карлову, у породици Ивана и Гине Кунчев, а без оца је остао рано. Васил је похађао градску школу, а потом је образовање наставио у Старој Загори. Његов ујак, архимандрит Василиј, шаље га у школу за свештенике у Пловдиву. Године 1858. замонашио се под именом Игњатије. Од каријере духовног лица одустаје 1861. године, али остаје „лаик ђакон“ и као добровољац одлази у Београду, где је Георги Стојков Раковски основао Прву бугарску легију. Млади Васил Кунчев је у јуришу на Калемегдан показао храброст и срчаност, а један од његових скокова навео је његове саборце да узвикну – „ово је левски /лављи/ скок” и одатле је потекао надимак Васил Левски. Након легије вратио се у Пловдив. Накратко је ухапшен, након чега је учитељевао по селима. Године 1866. емигрирао је у Влашку (данашња Румунија). Прелази Бугарску као барјактар у чети Панајота Хитова, која се 99 дана уз борбе пробија до Србије. Тамо завршава подофицирски курс Друге бугарске легије и после тешке болести поново одлази у Влашку.

На својим путешествијима Левски је упознао многе људе, ослушкивао њихова расположења, водио полемике и постепено формирао своју идеју о служењу Отаџбини. Он је желео да се Бугари ослободе, без стране помоћи, општенародним устанком који ће припремити мрежа комитета. Тако је Левски попут апостола кренуо међу свој народ, да проповеда нову веру у коју је и сам већ чврсто вероваоСлободну Бугарску.


У периоду од 1869. до 1872. године, на својим путовањима по Бугарској, постепено је створио мрежу Унутрашње револуционарне организације. У револуционарне комитете по градовима и селима регрутовао је Бугаре који су били најсамосвеснији, најхрабрији и најоданији бугарској ствари.

Левски је око 1870. године основао један такав комитет у старопланинском граду Златици. Уточиште му је било у црквеном метоху, у власништву оближњег манастира Светог Георгија. Град је у то време био центар казе са око 5.000 становника, од чега је муслимана било 4.500, а хришћана свега 500-тињак. „Турци су најмање очекивали да би на једном оваквом месту могао постојати такав комитет“, каже Иван Иванов, доктор историјских наука. И кроз причу нас води до зграде Метоха у Златици, која заувек чува успомену на Васила Левског:

„У историјском архиву смо пронашли документе о овој згради у којима стоји да је подигнута 1834. године. Када сам радио на истраживању ове старине, која је тада била у очајном стању, наишао сам на једну изузетну и занимљиву чињеницу. Највећа просторија – припрат, која гледа на улицу, има два улаза – један из дворишта и један са улице. Занимљиво је да, спуштајући се у подрум зграде, тачно у средини наилазите на три камене степенице. Када се попнете на први спрат, схватите да ове камене степенице воде право испод огњишта, тј. постојао је тајни излаз из припрата, који је водио у подрум, а одатле је кроз подрумске прозоре Левски могао да се спасе ако би дошли да га траже у црквеном метоху. Ово здање чува успомену на Ђакона, па тако сваке године, када наступи час да се поклонимо и одамо поштовање овом великом Бугарину, становници Златице одвајкада организују велику шетњу под бакљама, а ова традиција никада није прекидана. Сваке године ученици, одрасли и деца носећи бакље иду у ноћну шетњу и полажу венце и цвеће испред овог здања како би се сећање на Апостола сачувало за будуће генерације."


Након што је изградио мрежу сачињену од десетина комитета, име Левског почело је да се преноси од уста до уста, а међу сународницима се прочуо по својој окретности и сналажљивости у избегавању замки и тешкоћа, због власти које су га тражиле „испод сваког камена“. Међутим, оно што је најважније, то су идеје Апостола, а његово деловање означава врхунац нашег народноослободилачког покрета. Никада није одступио од свог циља – да организује самосталан бугарски устанак, оружану револуцију под вођством револуционарних комитета. Левски је веровао да ће револуција успети само ако у њеним редовима буду учествовали најпосвећенији Бугари. Апостолова визија ишла је још даље – он је предвиђао да ће се у ослобођеној бугарској држави створити чиста и света република у којој ће царевати правда и равноправност међу различитим народностима. Међутим, Левски није доживео избијање Априлског устанка. Године 1872. је ухваћен и осуђен на смрт, те је 18. фебруара послан на вешала у Софији.


Судски процес против Васила Левског остаје обавијен велом тајне. О њему не пише ни турска, а ни светска штампа. Свет не зна за драму у софијском конаку (османска полицијска и административна управа), где је један Бугарин својом вољом и вером у народну ствар надвладао моћ читаве империје. Осим процеса против Левског, до данашњег дана енигма је остао и његов гроб у Софији. Постоји много верзија и претпоставки о томе где почивају кости овог великог Бугарина, али нико не може да пружи неоспоран доказ где треба да му буде постављен надгробни споменик.

Оно што је најважније је да Левски кроз своје завете живи у свести народа. 150 година након његове погибије, његове речи звуче истинитије него икад: „Нашој драгоценој Oтаџбини потребни су достојни људи који би је водили благостању да бисмо постали једнаки осталим европским народима.“


Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: БГНЕС, zlatitsa.com, YouTube@AlexanderSeniorMitov

______________________________________________________________________________________________

Чланак је објављен као део пројекта који је реализован уз финансијску подршку Министарства културе, у оквиру Националног програма обележавања 150 година од погибије Васила Левског.




Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!

Више из ове категориjе

Потписивање Нејског мировног уговора 27. новембра 1919.

Елегија о Западним покрајинама претвара се у реквијем

Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано учешће Бугарске у Првом светском рату (1914–1918). Историчари овај документ описују као „још једну..

објављено 27.11.24. 09.20

Славимо Светог Климента Охридског – првоучитеља бугарског народа

Дана 25. новембра Бугарска православна црква слави успомену на Светог Климента Охридског. Истакнути архиепископ, просветитељ и књижевник, он је један од Светих Седмочисленика – ученика Свете браће Ћирила и Методија, првоучитеља Бугара. Након..

објављено 25.11.24. 09.05

Патријаршијска катедрала Светог Александра Невског прославља храмовну славу

Данас патријаршијска катедрала Светог Александра Невског обележава своју храмовну славу. Храм-споменик који је симбол бугарске престонице, изграђен је „у знак захвалности руском народу за ослобођење Бугарске од османског јарма 1878. године“. Ове..

објављено 23.11.24. 08.30