Скулптурална композиција у родопском селу Широка лака велича локалне гајдаше и певаче - надалеко чувене извођаче како у земљи, тако и шире. Названа је „Гајдаш,“ а недавно је у овом селу представљен и истоимени роман Светлозара Панова. Сеоце Стојките, удаљено свега неколико километара од Широке лаке, такође се може похвалити јединственом знаменитости посвећеном овом традиционалном музичком инструменту.
Стојките има и Музеј гајди, који је настао као резултат рада мештана и људи из околних места и данас он дочекује посетиоце из земље и иностранства. Предмете изложене у музеју поклонили су наследници знаменитих гајдаша из Родопског краја, као што су Апостол Кисјов, Костадин Варимезов и др.
На меховима гајди окачених на тзв. Гинисов зид записана су имена свих 333 гајдаша, који су учествовали у постављању рекорда у свирању гајди, који су забележили 2012. године.
„У музеју можемо видети изузетно старе и вредне гајде, али и различите делове опреме и предмете везане за гајде као музички инструмент,“ прича Дијана Георгијева, која је један од аутора интерактивне изложбе. „Приказан је изворни начин израде појединих елемената гајди. У склопу музеја постоји и посебна звучна соба где посетиоци могу да чују звук гајди укрштен са звуковима из Свемира и осете колико су слични као тон и титрај онима које производи прдаљка каба гајди. У једном кутку собе можемо да ставимо слушалице и да чујемо звуке соло гајди, а затим и снимак 333 каба гајде.“
Приказан је и процес израде писка који се најчешће прави од зове. Можете „завирити“ и у „трбух“ гајди да бисте видели какве су изнутра, јер су оне другачије на додир споља и изнутра,“ рекла је Дијана Георгијева.
Музеј обилазимо са дипломатом Светлозаром Пановим, који је био амбасадор Бугарске у земљама на неколико континената, чији се мандат у Астралији и Новом Зеланду недавно завршио. Његова посета селу Стојките повезана је и с премијером недавно објављеног романа „Гајдаш“. За место промоције своје књиге одабрао је суседно село Широка лака где овај музички инструмент ужива посебно поштовање.
Светлозар Панов је родом из Разградског краја, где, према његовим речима, такође постоји гајдашка традиција. Можда су управо због тога гајде постале део његовог романа, али су оне, такође, и нит која повезује Бугаре и Ирце у књизи.
Главни јунаци романа „Гајдаш“ су двојица младих Бугара који су средином 19. века побегли од Турака и потражили спас у Европи где су радили као улични музичари.
„Борба за слободу захтева жртве, које су углавном повезане с тим да човек треба да напусти свој дом, да поведе битку за живот и опстанак, да смогне снаге да се избори с противником и успостави мир и слободу у својој домовини, региону. Напуштајући Бугарску, јунаци романа упадају у различите ситуације. С друге стране, ту су сусрети с историјским личностима које су главни покретачи као хероји Мађарске, Ирске, Италије, који су средином 19. века такође кренули у борбу за слободу. Мислим да је пут између југоисточног дела Европе и њеног најзападнијег дела – Ирске, пут ка слободи, пут музике и директна веза између Бугарске и Ирске. Између две земље које воле, цене и развијају гајдашку уметност, а познате су у свету по својим гајдама,“ рекао је Светлозар Панов.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Јоан Колев, лична архива
Институт за историјске студије при Бугарској академији наука (БАН) организује данас научну конференцију на тему „Западне бугарске покрајине – историја и перспективе“ поводом обележавања 100. годишњице Уставотворног конгреса Организације избеглица из..
На данашњи дан пре 104 године Западне покрајине су присаједињене Србији. Анексија је извршена у складу с Нејским мировним споразумом, којим је окончан Први светски рат. У периоду између 6. и 8. новембра 1920. године, српске јединице окупирале су делове..
Једног хладног новембарског јутра 1917. године, у јеку Првог светског рата, из базе код Јамбола полетео је цепелин L59 ка Танзанији. Циљ лета била је испорука муниције и других материјала немачким војним јединицама које су се у том тренутку налазиле на..
Навршило се 105 година од потписивања Нејског мировног уговора, којим је 27. новембра 1919. године, у париском предграђу Неји сир Сен, званично окончано..