Уједињење је у бризи о ближњима и заједничким стварима

Споменик Уједињења у Пловдиву

Фотографија: БГНЕС

У свести Бугара који чувају и поштују успомену на своје претке, 6. септембар је симбол уједињења намученог бугарског народа који је сачувао своју веру и идентитет током петовековног робовања под турском влашћу. Руско-турски рат из 1877-1878. године донео је ослобођење и обнову Бугарске у њеним етничким границама, али је радост бугарског народа била кратка – од 3. марта до 13. јула 1878. године када је одлуком Великих сила са Берлинског конгреса Бугарска раскомадана.

Уједињење Бугарске - заједничка ствар народа, политичара и војске

Кнежевина Бугарска и аутономна покрајина Источна Румелија биле су релативно самосталне, док су географске области Македонија и део Источне Тракије враћени Османском царству. Краљевини Србији припале су територије у близини Пирота, Ниша и Врања, које су насељене претежно етничким Бугарима, а Краљевина Румунија је добила Северну Добруџу. Седам година касније, 6. септембра 1885. г, Источна Румелија ујединила се с Кнежевином Бугарском у јединствену државу и тако је избрисана неправда према бугарском народу.

Гаврил Крстевич омогућио мирно уједињење Бугарске

И данас нас овај датум подсећа на снагу бугарског духа и осим поноса покреће и низ питања. Да ли смо сачували оно што су нам оставили наши преци – да останемо уједињени како бисмо били јаки и достојно бранили Уједињење? Јесмо ли јединствени – на делу или само на речима? Данас, 139 година касније, које су наше вредности – бити земља Духа или материјалног благостања? Шта нас уједињује – љубав или осуда?, нека су од питања која нас муче готово свакодневно.

Величанство Уједињења и последице ујединилачког синдрома

У ствари, уједињују нас врлине и заједничке ствари. Међу њима су засађивање дрвећа, добротворство, љубав према деци, брига о животињама и природи. Често смо били сведоци како се људи великог срца уједињују око хуманитарних кампања и акција како би прикупили новац потребан за лечење болесног детета или помоћ људима у невољи... И ако су у годинама после Уједињења донатори били махом имућни и предузимљиви људи, данас су то обични грађани који су спремни да дају своју последњу кошуљу ближњему.

Срећом, има таквих људи и љубав је оно што их покреће. Они то раде тајно, без привлачења непотребне пажње, само зато јер је то добро дело. Не очекују захвалност и признање. Други, пак, спасавају људе током поплава или гасе пожаре.

Њихов пример је заразан и улива наду у доброту, у лепши и бољи свет, у нову будућност наше земље, за разлику од политичких пристрасности и уверења. Управо ове ситне и бескорисне страсти уништавају људскост у човеку и стварају поделу међу људима.

„Свако царство подељено у себи биће пусто и кућа ће пасти над кућом,“ читамо у Јеванђељу по Матеју (Мат. 12:25).

Сваког дана видимо такве примере, питање је да ли желимо да следимо оно што је конструктивно и Љубав или је лакше слепо следити разорну негацију делећи се међусобно.

А наши политичари се труде да поделе народ, зато и немају стабилно бирачко тело. Као да је лакше видети сламку у туђем, а не видети балван у свом оку. Зато и све мање људи верује њиховим обећањима. Људско је... али не и спасоносно – нити за земљу нити за народ.

Прочитајте још: