Седмог децембра навршило се 100 година од рођења великог бугарског песника Николе Вапцарова – једног од новатора бугарског песништва, човека сложене и трагичне судбине. Његова је породица међу најпознатијим у Банском. Отац му је један од војвода у борбама за ослобођење тог краја који је до 1912. г. био у пределима Османске царевине. Касније је био у пријатељским односима са царском породицом. Мајка Вапцарова је завршила Амерички колеџ и научила своју децу да воле културу и уметност. Сам Вапцаров је дипломирао на Поморској машинској школи у Варни. Паметан и изузетно талентован он је могао да живи мирно и спокојно, али је уместо тога одлучио да постане радник и да осети на властитим леђима невоље и тешкоће изнуреног народа, да опише противречности 20. века, да открије "романтику машина", да изрази веру у праведнији живот. У 30. годинама постао је члан Бугарске комунистичке партије, а у годинама Другог светског рата, када је Бугарска била савезник Немачке, он је међу организаторима антифашистичке борбе. Осуђен је на смрт и стрељан 23. јула 1942. године.
Mеђу књигама објављеним поводом 100. годишњице рођења Николе Вапцарова су фототипско издање поетског зборника "Моторне песме", "Песме за децу" и документарна књига Катје Зографове "Никола Вапцаров: Преоткривање".
"О Вапцарову је написано на хиљаде страница – то су и биографије, и анализе његовог стваралаштва – прича Катја Зографова, главни уредник музеја Николе Вапцарова у Софији. – Пре демократских промена у скоро свим издањима штампан је предговор са речима "да је судбина била жестока према Вапцарову за његовог живота, али издашна после његове смрти". Заиста звучи лепо, али то није истина, јер је на почетку Вапцаров претворен у споменик, а после 1989. одједном су покушали да омаловаже његово место у бугарској књижевности. Бугарин је открио Вапцарова када су се појавиле његове "Моторне песме" 1940. године, иако тадашња критика није приметила ту књижицу, нити су је ширили само у круговима комуниста. Тако да је Вапцарова открио сам народ, открили су га његови читаоци и рецитатори. Управо тиме можемо објаснити чињеницу да ниједна идеологија у ствари није успела да уништи љубав Бугарина према Вапцарову. Његово је стваралаштво изузетно срдачно, душевно и хумано. Све његове песме одишу љубављу према човеку и неком дирљивом интимом у односу према глобалним проблемима историје. И управо зато људи воле Вапцарова, јер он ствара утисак да разговара са вама као пријатељ. Није случајно да је он и међу најпревођенијим бугарским ауторима и да су његове песме објављене у преко 40 земаља на преко 60 језика."
Никола Вапцаров је једини Бугарин добитник међународне Почасне награде за мир која му је додељена посмртно 1952. године. А поводом 100 годишњице његовог рођења УНЕСКО је прогласио 2009. годину за годину Вапцарова.
"Вапцаров је модеран европски и светски песник, рекла бих, све актуелнији за младог читаоца – каже Катја Зографова. - Он се свиђа младој генерацији на један изузетно специфичан начин. Млади су у принципу скептичари, демотивисани и апатични. И Вапцаров им се на почетку чини невероватним наивцем, романтичаром са неоствареним утопијама. Живот још увек није постао "лепши од песме, лепши од пролећног дана", као што он пише. Тако да се млади на почетку осмехују, али се постепено заљубе у Вапцарова. Јер ако немамо те дубоко доживљене и проживљене Вапцарове вере, бићемо приморани да своје куће претворимо у бункере и да чекамо тамо крај света. А Вапцаров нас учи да увек морамо веровати у човека и у живот!"
Превод: Александра Ливен
