У јубиларној за Бугарску православну цркву години када она обележава 1140 година свог оснивања, 150 година Бугарског Ускрса или почетка црквено-народних борби за слободу и независност и 140 година оснивања Бугарске егзархије, изашао је први том „Летописа Бугарске православне цркве – историја и личности“.
Предност те књиге је да поред историјског дела посвећеног настанку и развоју Бугарске православне цркве од 9. столећа до данас, она представља патријарха, митрополите и друге по рангу иза њих – епископе наше православне цркве. Ову дивну шетњу кроз историјску прошлост Бугарске православне цркве „припремио“ је један од најпознатијих бугарских историчара и богослова проф. др Георги Бакалов. Књига је луксузно издање са преко 3.000 илустрација у боји на којима су храмови, манастири, истакнуте црквене личности, минијатуре, ремек-дела, црквене драгоцености и богослужбени предмети, велики део којих је представљено први пут. Текст је на бугарском и енглеском језику. Тај алманах Бугарске православне цркве је недавно представљен у Европском парламенту у Бриселу.
„Дуго времена се бугарски идентитет поистовећивао са православљем, рекао је у интервјуу за Радио Бугарска проф. Георги Бакалов. - Одувек је постојало схватање да је православље неизоставан део бугарског идентитета. У том смислу су Бугари, поготово у доба националног Препорода, сматрали да је Бугарин једино тај који се залаже за православну веру. Тај знак једнакости између идентитета и националне припадности, односно припадности православљу карактеристичан је за наш регион и због тога што је скоро 500 година народима на Балкану управљало Османско царство, односно туђа вера, потпуно другачија култура и војно-политички административни систем. Бугарин гради своју националну свест захваљујући православној вери. У њој леже и његове идеје о државности јер је бугарска црква увек била уско везана за државу.
Тако да када, рецимо, причамо о успону Средњовековне Бугарске за време кнеза Бориса, цара Симеона, Петра, тј. Златном веку, он је златан и у погледу цркве. У оној епохи бугарски књижевници и културни ствараоци су и црквени делатници. То објашњава како се присуство и учешће Бугарске православне цркве претвара у неодвојиви део наше историје. Касније када је у 1018. години Бугарска потпала под византијску власт, цар Василије Други Бугароубица сачувао је аутономију Бугарске цркве и тако су Бугари много лакше преживели скоро 165 година под Византијом. Теже је било за време друге катастрофе када Бугарска потпада под власт Османлија што је довело до уништавања независности цркве. У доба Препорода борба је имала три циља: борба за бугарску просвету, борба за самосталну цркву и борба за политичку независност. Два су остварена. Створена је просветитељска мрежа, школе, библиотеке, позоришне групе, представе итд. Основана је и Бугарска егзархија као самостална, аутономна црква. Једино нисмо успели да властитим средствима постигнемо политичку независност. Бугари су одувек знали да без независне цркве засноване на традицијама прошлости, будући просперитет земље није могућ. Стално се у нашој историји суочавамо са тим феноменом – да црква буде ближе жељама народа и државе.“
Предговор „Летописа Бугарске православне цркве“ написао је Васељнски патријарх Вартоломеј. Проф. Бакалов објашњава ту чињеницу:
„Дуго времена од 1870. до 1945. године наша црква је била проглашена шизматичком од стране Васељенске патријаршије. Тек након краја шизме, она је већ могла ступити у контакт са осталим сестринским православним црквама и тако је 1953. године Бугарска обновила своје патријаршијско достојанство. Чињеница да је Васељенски патријарх Вартоломеј написао предговор таквом издању, наредни је доказ за успостављене добре односе између цркве мајке и наше цркве. Смисао те поруке је да смо ми део велике православне породице.“
„Летопис Бугарске православне цркве“ је саставио истраживач црквене историје Борис Цацов. „Можда око 4 године је прикупљана грађа за књигу, објашњава он. - Многи људи су помагали, скоро све епархије у земљи, свака митрополија је послала то што има као предмете, материјале, слике. 90 одсто фотографија и црквених предмета досад није приказивано. Они нису музејски експонати зато што су стари и лако се могу покварити. Прикупљање је трајало дуго времена, али је екипа која ради на књизи прилично велика. Ја сам их упућивао и тражио од њих конкретне ствари, али је то огроман посао и не може да се обави од једне особе.“
Борис Цацов је додирнуо хиљаде предмете са историјском вредношћу, али највећи респект има према: „Можда ће за већину људи бити занимљиво да виде Томос (решење) o признавању аутокефалије Бугарске православне цркве који је 1945. године издала Васељенска патријаршија, чиме је означен крај шизме из 1872., каже он. - Сада се сећам и једне енколпије – то је напрсни крст са иконицом Богородице или Христа, која је припадала истакнутом бугарском духовном вођи Егзарху Јосифу. Само кад помислим да ју је та величанствена особа носила, а ја је сад могу дотакнути. Након његове смрти енколпија је прешла у руке његовог духовног сина Врачанског митрополита Паисија, а он ју је даровао Црквеном музеју.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије су уступили издавачи
