Слично многим другим паганским ритуалима нестинарске игре су везане за један од значајних хришћанских празника. 21. маја Бугарска православна црква слави духовно дело Светих Константина и Јелене. На тај дан се у неколико села у југоисточној Бугарској изводи древна игра по ужареном угљевљу. 2009. године Међувладин комитет Унеска за заштиту нематеријалне културне баштине прогласио је укључивање древног бугарског обичаја нестинарство на светску листу нематеријалног културног наслеђа. Негована и преношена с колена на колено ова хиљадугодишња традиција и даље живи у Бугарској.
Римски цар Константин Велики је у историји остао као владар који је званично прогласио равноправност хришћанства са осталим религијама у царству. Без обзира на то што бугарски народ повезује нестинарство са даном Светих Константина и Јелене, православна црква то никад није хтела признати. Људи који су изводили тај ритуал су све до почетка 20. столећа били прогањани. Из тог разлога данас се нестинарство чува у малом броју насељених места – у странџанским селима Кости, Бродилово, Блгари, Граматиково, а према мештанима, из њих је ритуал пренесен и у друга оближња насеља. Култ према ватри и игри по жеравици познати су многим древним народима – античким Грцима, Римљанима, а исто тако и Индусима, Кинезима, Персијанцима и др. Према народном веровању ложење ватре чува од злих сила људе‚ природу, па чак и Сунце тако што увећава његову божанствену силу. Верује се да се игра на ватри изводи због здравља и среће и "да у огњу изгоре све болести и нечистоће‚ да се на жеравици стаје с очишћеним телом‚ душом и устима." Док играју нестинари добивају моћ прорицања будућности. Игра на жеравици се увек изводи уз пратњу гајди и бубња. Звук тих инструмената сматра се делом мађије нестинарског ритуала, а бубањ се током године чува у сеоском храму одакле се износи једино због игре по ужареном угљевљу.
Има више верзија о пореклу речи "нестинари". Према некима она потиче од речи "иштинари" или "нештинари"‚ тј. упућен човек. Други научници је повезују са грчким речима "нестеа"‚ што значи пост и "естиа" – ватра. Према историчарима нестинарство је паганска ритуална пракса која вуче корене још из доба Трачана‚ мада је ова традиција везана за велики хришћански празник. Стародавна традиција налаже да се нестинарство преноси са колена на колено. У хијерархији главни нестинар бира свог наследника. Кад је престао да игра или када је на самртничком одру он окупља све нестинаре у селу и у њиховом присуству указује на свог наследника коме предаје божанску силу. Најчешће то су његов син или ћерка. Сматра се да се на тај начин чува способност прорицања будућности.
На сам дан Св. Константина и Јелене освећују се нестинарске иконе – оне су најважнији свети предмети у том обреду. Освећивање се ради на "ајазмото" – светом извору у близини неког храма‚ манастира или другог светог места.
Иконе се перу водом и увијају у обредна платна. Верује се да вода има моћ исцељења и очишћења‚ па зато и празник почиње претходним обредним поступцима са таквим смислом. Обавезно се спрема жртвени ручак‚ а храна се дели свима. Све време свира музика. У средишту села‚ одмах по ручку‚ скупља се велика хрпа дрва. Ватра се пали предвече. Мушкарци распирују жеравицу и обликују велики круг. Људи који играју око ватре обично описују три или девет кругова. Као што је познато у домаћем фолклору и овде је круг симбол сунца. Ватра такође представља сунце које народ зове "небеском ватром". Почиње тајанствена нестинарска игра на жаравици. Уз магичне звуке гајди и бубња нестинари упадају у посебно мистично стање – тренутак кад се у њих усељује Бог. Сељаци то зову "прихватање". Учесници ритуала плешу са иконом Светих Константина и Јелене и кажу да они их чувају и да им утиру пут кроз жеравицу. Тада нестинари откривају и своје магичне способности. Обично око поноћи главни нестинар може предвидети будућност‚ прорицати судбину заједнице и појединих људи. Ритуал се завршава. Иконе и бубањ се поново враћају у храм, а одређени људи испраћају главног нестинара до куће. Ма колико то било чудно ноге нестинара остају здраве и без опекотина, а бројни су и докази о нестинарским прорицањима која су се обистинала. Да ли је то заиста тако – свако се може сам убедити. Довољно је да на дан Св. Константина и Јелене посети поменута села у Југоисточном делу наше земље.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
