Пре 136 година, 20. априла избио је Априлски устанак – врхунац ослободилачких борби Бугара против петовековног османског ропства. Организовао га је Револуционарни комитет који је у Ђурђу 1875. г. формирао део младих бугарских емиграната у Румунији, међу којима се посебно истичу Стефан Стамболов, Панајот Волов, Стојан Заимов и Никола Обретенов.
Имајући у виду политичке проблеме са којима се у то време суочавала Висока порта и заоштравање Источне кризе они су одлучили да без туђе помоћи припреме устанак који би провоцирао интервенисање од стране Великих сила у циљу решавања бугарског питања. Комитет у Ђурђу је земљу поделио на револуционарне округе и то: Први – Трновски – на челу са Стефаном Стамболовим, Други – Сливенски – са главним апостолом Иларионом Драгостиновим, Трећи – Врачански, под водством Стојана Заимова, Четврти – Пловдивски на чије је чело стао Панајот Волов, а нешто касније и Георги Бенковски, Пети – Софијски у којем се из различитих разлога не врши припрема за побуну.
Најбоља је била организација у Четвртом округу. 19. априла 1876. године у Копривштицу је послата група турских стражара са задатком да ухапси Тодора Каблешкова - председника локалног револуционарног комитета. 20. априла нападом на турски конак избио је устанак у Копривштици. Огласила су се црквена звона, на улице су изашли револуционари одевени у униформе. Људи су славили први дан слободе, а специјални курири кренули су према Панађуришту и оближњим селима да би доставили тзв. крваво писмо с вешћу о избијању устанка. Већ истог дана житељи Панађуришта су се дигли на устанак, а Бенковски је окупио коњички одред који је у историји остао под именом "Летећа чета" /"Хвърковатата чета"/ и са њим је обилазио насеља да би народ позивао на побуну. Веома брзо устанак је захватио цело Средногорје, насеља дуж десне обале реке Марица и део родопских села.
На самом почетку турске власти су биле изненађене, али сасвим брзо после тога поред редовне армије у устала насеља послат је и бројни башибозук. Устанак је угушен прво у Стрелчи, а затим и у Клисури. 26. априла почела је тешка битка и за Панађуриште, а након 4 дана главни град округа је освојен. Турци су освојили и Брацигово, Перуштицу и Батак. У Батаку је у току неколико дана поклано или живо спаљено преко 3.000 људи.
У међувремену, када се у Четвртом округу воде крвави окршаји, "крваво писмо" је стигло у Трновски и Сливенски округ, међутим овде устанак није попримио тако масовни карактер. У Првом округу су одлучили да се дигну на побуну 28. априла, али само дан после тога власти су извршиле хапшења у Горњој Орјаховици, Трнову, Севлијеву и Тројану. Упркос свему, избила је побуна која је на самом почетку обухватила регион села Бјала черква, Михалци и Мусина. Под водством попа Харитона организована је велика чета која је опкољена у Дрјановском манастиру, а отпор заштитника црквене обитељи угушен је тек након 9 дана. Трагична је судбина остале две чете које су формиране на подручју Трновског округа - оне Цанка Дјустабанова и Тревненске на чијем је челу био Христо Патрев. У борбу за ослобођење укључили су се и Ново село, Крвеник и Батошево, при чему је 9. маја Батошевски манастир спаљен и опљачкан.
У другом револуционарном округу није избио масовни устанак, а пре пристизања "крвавог писма" турска полиција је ухапсила најистакнутије револуционаре у Сливену. Код таквих околности Иларион Драгостинов и Георги Обретенов су се прикључили чети Стоил војводе која је након похода који је трајао неколико дана и окршаја са турском војском опкољена и разбијена 13. маја.
И док се у Панађурском, Трновском и Сливенском округу устаници бију са снажним непријатељем, у Трећем револуционарном округу показали су извесно колебање. Они су о избијању устанка сазнали тек 24. априла, али су сачекали до унапред одређеног датума – 11. маја јер су очекивали чету песника Христа Ботева која је требало да се са румунске обале Дунава усмери према Враци. 17. маја његови четници су запосели аустријски пароброд "Радецки", који је саобраћао Дунавом, и приморали капетана да брод пристане уз бугарску обалу крај села Козлодуј. После окршаја са редовном турском војском Ботевљева чета је стигла до Врачанског дела Старе планине, али није добила подршку локалних активиста тако да је морала да сама води тешке окршаје против непријатеља. 20. маја Ботев је убијен.
Пораз Ботевљеве чете обележио је коначни неуспех устанка. Свуда је он угушен у крви и ватри. Погубљено је преко 30.000 мушкараца, жена и деце, 80 насељених места је спаљено, више од 200 других – опустошено и опљачкано. Жестоки обрачун са устаницима наишао је на широк међународни одјек. У заштиту Бугара и њихове ослободилачке борбе стали су Тургењев, Достојевски, Толстој, Виктор Иго, вођа енглеских либерала Виљем Гладстон и многи други јавни посленици, уметници, научници, новинари и политичари. Упркос свом неуспеху Априлски устанак је упутио изазов османској влади и Великим силама. Захваљујући самопожртвованости револуционара Велике силе су на Амбасадорској конференцији у Цариграду затражиле да се размотри бугарско питање. На тај начин се хероизам учесника Априлског устанка претворио у прелудијум за Бугарску Ослободилачког Руско-турског рата од 1877-78. г.
Превела: Албена Џерманова, Ана Андрејева
