Она је тамо више од једног века. Усамљено штрчи из прозирне воде вештачког језера. Зими је шибају ветрови и мећаве, мраз стеже њене темеље. Лети жарко сунце немилосрдно пржи њене вековне зидове и пробушени кров. Све је опустело, врата аветињски зјапе у празно, прозори зјапе као избијене очи. Далеко од људске сујете и ужурбане свакодневице, црква потопљена изградњом хидроакумулације Жребчево препуштена је забораву, као неми сведок изгубљене вере и наде.
Некада, пре но што је вода прогутала село Запалња и још два оближња насеља, овај храм је био духовно средиште живота у долини, а кристални звук црквеног звона ширио се мирисним пољима ружа у подножју планине Средња гора.
За време турског ропства село Запалња је било познато по својих 120 казана за производњу ружиног уља. У то доба оно се налазило на раскршћу важних трговинских путева. Овде је пролазио пут од Казанлака за Једрене, а крај њега је било неколико друмских механа. Према једном османском документу из 1472. г., село Запалња је постојало још пре 13. века, али под другим именом. Данас, међутим, од некадашњих лепих кућа и уских прашњавих уличица нема ни трага.
Храм је саграђен 1895. године на месту цркве из 4-9. века. Међутим, чињеница да он носи име Светог Јована Рилског – небеског покровитеља Бугарске, није била довољна да спречи партијске функционере да остваре своје намере. Средином прошлог века донета је одлука да на овом месту буде изграђена велика хидроакумулација на реци Тунџа. То је изазвало недоумицу код мештана који су поднели молбе и организовали протесте, али је њихова судбина предодређена.
1962. године село Запалња и суседна села Жребчево и Доње Паничерево су буквално преко ноћи потопљена водом и заувек остала на дну вештачког језера. Али један мали део овог изгубљеног света одбија да буде избрисан. То је стара црква Светог Јована Рилског која је опстала захваљујући томе што је изграђена на благом узвишењу изнад села.
Назубљени зидови цркве иза којих се назире плаветнило неба, подсећају на лица искривљена од очаја и бола или на плач детета, чији се нечујни вапај за помоћ губи негде на граници између воде и неба.
Усамљена силуета цркве је већ пола века као сабласни брод на мирној води хидроакумулације Жребчево. У пролеће набујала вода потапа пола храма, а лети мали таласи благо запљускују његово подножје.
Пркосећи зубу времена и забораву, зидови цркве Светог Јована Рилског се и данас поносно уздижу, усмерени ка небу. У народу се прича да су је саградили мајстори из Трјавне.
Црква Светог Јована Рилског није једина бугарска црква која је у време социјализма избрисана са лица земље, када је код нас покренут и остварен низ грандиозних хидропројеката. На фото форумима се могу видети слике цркава потопљених изградњом хидроакумулација Копринка, Огоста, Лобош…
У близини рушевина храма разбацано је неколико камених крстова. То је старо сеоско гробље. На овом месту је постојала спомен-плоча о несталом селу са натписом: „Село Запалња, насељено у 15. веку, исељено 1962. године“. И овај траг је избрисан јер ове спомен-плоче више нема. Данас се мало ко сећа потопљене долине и њених становника.
Ипак, успомену на три нестала села још увек чувају њихови потомци. Сваке године, на дан Светог Јована Рилског, они се окупљају да би одали пошту својим прецима и евоцирали успомену на некадашњу цркву.
Хидроакумулација Жребчево је, иначе, рај за љбитеље камповања у дивљини, а прелепи природни пејзажи су инспирација за сликаре и фотографе.
Данас остаци цркве тону у тишину коју ремете само запљускивање таласа, игра ветра који звижди кроз бројне пукотине и рупе и ... блејање оваца.
„Могу ли да снимим стадо?“, питам чобана који води стоку на испашу, не обраћајући пажњу на надолазећу олују.
„А ти шта тражиш овде, у овом забаченом крају?“, одговара он.
„Допадају ми се тишина, потопљена црква…“
„Па шта ти се толико свиђа! Зар не видиш да од ње ништа није остало. Све је пропало. И нашег села више нема, људи су побегли и расули се свуда. Господ нас је заборавио. Ускоро ћемо и ми отићи, а заједно са нама и успомена...“
Превела: Марина Бекријева
Фотографије: Венета Николова
