И ове године се настављају истраживања древног светог града Перперикон у источним Родопима, који је био утемељен пре читавих седам миленијума. Сходно плану археолошка сезона на том подручју ће потрајати до 10. септембра. Шеснаеста година ископавања на терену је веома важна за археологе – они треба да заврше са проучавањем Акропоља заједно са палатом светилиштем.
„За разлику од класичких античких градова у равници, где човек унапред зна шта да тражи, на овом стеновитом брду грађевине су лоциране у зависности од природних датости“, истиче руководилац истраживања проф. Николај Овчаров. Научници су били приморани да ископају око 90 процената терена док пронађу остатке централног трга. И открили су га уклесаног у стену са димензијама отприлике 30 према 30 метара, ограђеног репрезентативним каменим зградама.
„Перперикон је можда најпопуларнији код нас археолошки објекат из последњих 15-16 година. Није случајно да га посећује огроман број туриста – преко 250 хиљада људи годишње. Али се он већ афирмисао и на листи светских археолошких објеката“, рекао је за Радио Бугарска археолог Николај Овчаров.
Недавно је он водио на Перперикон шефове страних дипломатских мисија у Бугарској.
„Амбасадор Немачке ми је рекао да су му његови другови археолози саставили листу објеката које треба да посети и да је Перперикон био први на њој. Тако да његова слава расте из дана у дан. Дочекујемо и много страних туриста – Немаца, Француза, Американаца… Чак већ не могу да набројим колико се чланака о Перперикону појавило у светским медијима.“
Популаризацији древног града доприноси и књига великог британског истраживача Филипа Кара-Гома „Света места од Стоунхенџа до Сантијагоа де Компостеле“ која представља 50 светих места на планети.
„Ја не познајем аутора лично, али сам радостан да је он дошао до закључка да Перперикон заслужује да се сврста у категорију славних објеката какви су Мачу Пикчу и Сантијаго де Компостела - наводи проф. Овчаров. - Тј., ми имамо објекат који је познат у свету. Свакако, чека нас још пуно рада – и у погледу инфраструктуре, и у сфери рекламе. Али, било како било, он је већ закорачио у своју светску популарност.“
А када ће бити у потпуности разоткривен?
„То препуштамо будућим генерацијама, јер град је заправо велик. Ми, међутим, смо себи ставили конкретан циљ за ову годину. То је да истражимо Акропољ Перперикона и утврђење на врху узвишења. Надам се да ћемо успети. Затим почињемо са спољним насељем на јужној падини које је било исто толико важно колико и сам Акропољ. А у неком погледу можда је и важније, јер постоје индикације да тамо можемо наићи на темеље основних храмова. Реч је о паганским светилиштима, као и о средњовековним црквама.“
Перперикон има импресивну биографију. „У доба енеолита наши преци на овим просторима су веровали у Бога-Сунце, прича археолог. У другом миленијуму пре наше ере, у касно бронзано доба, они су саградили огромно светилиште са олтарима. Али највећи процват је забележен у предхришћанском периоду насеља у 3-4. веку. Тада су Римљани који су поштовали трачке култове, претворили ово место у град са улицама, колонадама, тргом, храмовима…“
Приликом садашњих ископавања су пронађене бронзана статуета бога Аполона и керамичке плочице сa ликом божанственог Трачанског коњаника. Пронађено је и много кованица из различитих епоха. Међу њима су сребрни новчићи цара Ивана-Александра (1331-1371. г.)
„Посебно их издвајам, јер је у Средњем веку тај регион често био у границама Византије. За Перперикон су се стално водили ратови између ње и бугарског царства. То су у ствари плате који су из престонице Трново слали војницима гарнизона, када је контрола над Перпериконом и источним Родопима била у рукама Бугара“, подвлачи проф. Овчаров. Међу налазима који су сада приказани у Софији су и старински сребрни прстени и прсни крстови. Представљена су и три занимљива гвоздена предмета. Први је секира, други – чекић са длетом. Али најинтересантнији и изузетно редак је трећи предмет – трачки мач звани „ромфеја“ који је дуг скоро 150 сантиметара. Такви су мачеви коришћени од 4. века пре наше ере до краја римског присуства на нашем поднебљу.
Превод: Александра Ливен
Фотографиjе: БГНЕС
