Лазарица, Лазаревдан, Лазарева субота – тако у Бугарској називају празник који се слави осам дана пре Ускрса. Црква посвећује тај дан успомени на васкрсење Лазара, кога је Исус Христос после четвородневног пребивања у гробу васкрсао из мртвих. У бугарском фолклору пак празник је посвећен социјализацији младих девојчица. Обичај организовати поворке лазарица једна је од највеселијих и највиталнијих традиција на нашем поднебљу који смо сачували кроз векове. У прошлости девојке су се окупљале у кући неке од старијих искусних домаћица која је била уједно и врсна певачица и добро знала све обредне песме. Заједно су училе карактеристичне припевке, те су их затим изводиле за време ритуалног обиласка кућа. Обичај је жив и дан данас, мада и обогаћен неким савременим елементима.
Традиција лазаревих поворки је жива и у селу Мировјану, које је у саставу Софијске општине. Удаљено је свега десетак километара од главног града, а становништво броји око 1.350 људи. Међу његовим најмлађим становницима је 14-годишња Кристина Анастасова, ученица Националне школе ликовних уметности „Илија Петров“ у Софији. Она каже да воли своје родно место, а најпривлачније за њу је сеоско читалиште због могућности за креативно бављење различитим облицима уметности и изучавање народних традиција. Захваљујући вештинама и знањима стеченим у детињству она је данас остварила и свој први велики сан – уписала је угледну гимназију како би се професионално бавила уметношћу коју обожава. А ове године млада сликарка ће по шести пут обилазити село као лазарица.
„Похађам читалиште откако сам напунила 10 година. Тамо смо се бавили многим интересантним стварима – цртали смо, певали, приређивали позоришне поставке, дружили се. У мојој фамилији нема певача, тако да сам управо овде научила све песме које се изводе на различитим празницима, а сазнала сам и много занимљивих појединости о нашим традицијама. По мени је лепо када човек зна и поштује традиције. Свиђа ми се и то да тако усрећујемо и старије људе, јер их подсећамо на њихову младост. Добро је да не прекидамо ту нит, да не гледамо само у будућност, него да се сећамо и прошлости. Када изводим старинске обичаје осећам се корисном, јер доприносим очувању локалних традиција, тако нам село опстаје и развија се, а ми, млађи, показујемо да нисмо заборавили своје корене. Овде сам сазнала пуно тога о великим празницима Бадње вече и Божић, о Покладама, о дану Баба Марте, о Ђурђевдану. Али је мој омиљени празник Лазарева субота. На тај дан се окупљамо рано ујутро, одевене у народне ношње, већ од петка смо спремиле венце којима китимо главе. Прво идемо у цркву, где нам читају историју Лазара. Затим обилазимо сваку кућу у селу и певамо. Људима се то веома свиђа и дарују нас јајима, ђаконијама, а понекад нам дају новац. Онда остављамо све што смо сакупиле и идемо на реку. Тамо скидамо венце те их бацамо у воду. Девојка чији венац први прође испод моста, постаје „кума“ и треба да позове све лазарице кући. А чим поделимо поклоне међу собом, певамо и забављамо се. Овај празник ми увек улива радост. И све сам то доживела захваљујући гђи Венцислави Потевој која је наш библиотекар. Она нас окупља, даје нам ношње, учи нас које песмице да певамо малим девојчицама, које недавно удатим женама, које трудницама. Нису то дуге песме, певају се за здравље и добробит. То је и суштина празника – да дарујемо људима доброту.
Фолклорна група из Мировјана још увек није снимила своје обредне песме, али девојке увек радо изводе традиционалне за Шопски крај мелодије и текстове. Када обилазе куће, Кристина и њене другарице-лазарице често преко ношње стављају модерне јакне, ако је време хладно и пада киша. Понекад су у патикама уместо опанака – опет због невремена. Дешава се чак да носе венце од вештачког цвећа, ако је пролеће закаснело. Али је суштина ритуала сачувана – у куће Мировјанаца улазе младост, лепота и добре поруке.
Превод: Александра Ливен
Фотографије: лична архива
