Један од највећих хришћанских празника – Воздвижење (Подизање) Часног и Животворног Крста Господњег првобитно је установљен у спомен проналаска Крста Христовог на месту Његовог распећа (326. године) од стране равноапостолне царице Јелене, мајке првог хришћанског цара Константина Великог. Од седмог века са овим даном била је спојена успомена на враћање Часног Крста из Персије у Јерусалим, које се догодило по жељи цара Ираклија. Како приликом проналаска, тако и приликом повратка Крста, патријарх, како би свима који су се окупили на празник пружио прилику да виде светињу, уздизао је, тј. подизао Крст, окрећући се на све четири стране. Због овог уздизања Крста и сам празник добио је назив „воздвижење“ Часног Крста. У бугарском народу он је познатији као Крстовдан. То је непокретни празник и слави се 14. септембра.
Крст, такође познат као „знак над знаковима“, је древни симбол који је присутан у културама многих народа широм света. Обично се везује за сунце и ватру или се сматра еквивалентом Светском дрвету, за које се верује да је дрво знања, космичко или пак дрво живота. Можда је овим својим древним значењима крст заступљен и у традиционалном бугарском везу у којем је један од најраспрострањенијих орнаменталних мотива. Прошле су хиљаде година до 3. века нове ере када се крст коначно одомаћио у већ насталом хришћанству и постао његов универзални и највише поштован симбол због крсне жртве Исуса Христа који је победио грех и смрт. У корист овог тумачења говори и то да је у грчком писму и ћирилици прво слово имена Божјег Сина у облику косог крста.
Крст је карактеристичан елемент архитектуре и као хришћански симбол налази се на храмовима и унутар њих, на предметима који се користе у богослужењима и основним ритуалима, а постоји и целивајући крст који верници љубе. Приликом крштења дете добија од кума медаљон у облику крста – као знак припадности хришћанској вери.
Православним верницима сам чин знака крста је веома важно дело. Крсним знаком изражавамо своју веру и призивамо Божију помоћ и благослов на себе. По традицији, хришћанин се крсти када улази или излази из цркве, када пролази близу главног олтара, на почетку или крају молитве, пре него што седне за трпезу, пре поласка на путу, пре почетка и по свршетку рада. Верује се да крсни знак чува и штити од сваке нечисте силе. Крст се носи као амалија за заштиту од црне магије, лоше енергије, разних болести и недаћа. У нашем народу се од давнина верује и у његову лековиту моћ. За скидање урока користи се вода у којој је потопљен крст. Против страха на врату се носи крст везан црвеним концем, који је донет са гроба Господњег у Јерусалиму, а против побачаја трудница носи до порођаја крст који је искован од сребрних новчића сакупљених од седам кућа.
Света православна црква врши Поклоњење Крсту Господњем четири пута годишње – треће недеље Великог Поста која се зове Крстопоклона јер се и тада крст износи народу на целивање, да духовно окрепи оне који посте, на Велики петак, 1. августа и 14. септембра када је празник највећи. По народном веровању, на Крстовдан дан и ноћ су једнаки и сунце „крене ка зими“. Празник је везан за крај летње и почетак јесење пољопривредне сезоне. Од тога дана почиње берба грожђа и сетва озимих житарица, при чему се семена усева освећују. О Крстовдану се по традицији држи строги пост, зато што је Часни крст, као свето дрво, супротност рајском дрвету „познавања добра и зла“. Многи побожни Хришћани тог дана једу само хлеб и грожђе. Према древном обичају, освећеном водом свештеник кропи просторије куће и укућане и благосиља их. На трпези се обавезно налазе пита са празилуком, грожђе, печена бундева и посебан обредни хлеб украшен крстом. Имендан славе Крсто, Крстјо, Крстана, Крстина, Ставри.
За Крстовдан и Поклоњење Часном Крсту Господњем везано је и једно од најпознатијих светих места у Бугарској – предео Крстова Гора у самом срцу планине Родопи. Крстова Гора је име добила по крстастом облику брда где се данас налази манастирски комплекс Свете Тројице и предање казује да је овде закопан делић Крста на коме је разапет Исус Христ. Археолошки налази указују да се некада на том месту налазио стари манастир који је вероватно за време османске владавине порушен. У 30-им годинама 20. века овде је дошао брат Јорданчо – праведан човек који је био познат по свом благочестивом животу и видовњачким способностима. Он је имао виђење да је ово место чудотворно јер се у њему чува делић Крста Христовог. Овај свети човек причао је легенду да се некад честица крста налазила у рукама турског султана и доносила победе његовој војсци и моћ царству. Међутим, када је руски цар сазнао о светињи, послао је изасланике који су је лукавошћу узели. Султанова мајка која је била хришћанка, открила је сину какву је драгоценост изгубио, а тај је одмах послао потеру за Русима. Они су, међутим, скренули са пута и дошли у манастир на Крстовој Гори где су реликвију оставили на чување. Ускоро после тога Турци су опљачкали манастир и побили монахе. Пре тога, међутим, они су успели да сакрију делић крста на тајном месту и ова је тајна и данас строго чувана.
Ова се легенда већ вековима преноси од уста до уста и привлачи многе људе из свих крајева Бугарске и иностранства на Крстову Гору. За време социјализма приступ овом светом месту био је забрањен и верници су тајно долазили да се поклоне чудотворном крсту, да траже Божију помоћ и нађу лек за своје боли. Данас чак многи ноћ уочи Крстовдана проведу у молитви за исцељење. Постоје бројне приче о молитвама које су се оствариле, чудотворним исцељењима која су се дешавала, о чудесним виђенима и сновима.
Превела: Марина Бекријева
Фотографије: архива
