19. фебруара пре 140 година на вешалима крај Софије нашао је смрт Васил Левски. Сваке године на тај дан бугарски народ му са пуно боли и љубави одаје пошту. Апостол слободе – како га народ назива, најсветлија фигура у нашим ослободилачким борбама против петовековног османског ропства има посебно место у срцу сваког Бугарина. Јер је он успео да нашим прецима улије наду и веру, да их уједини око своје свете идеје о слободи.

Васил Левски је рођен 1837. г. у граду Карлову, у породици сиромашног занатлије. Учио је у локалној школи. Када је имао тек 14 година, отац му је преминуо. Због велике беде у којој је породица живела, он је постао искушеник код свог ујака Василија који је био духовник. Своје образовање наставио је у Старој Загори и Пловдиву. Под утицајем свог ујака он се 1858. г. замонашио и примио монашко име Игнатиј. Следеће године је рукоположен за ђакона. Године 1861. до њега су допрле идеје једног другог истакнутог Бугарина - Георгија Раковског – о оружаној борби против османског ропства и одлучио је да се у потпуности посвети револуционарном раду. Тако се Васил Иванов Кунчев нашао у редовима Прве бугарске легије коју је формирао Раковски са задатком да се бори за ослобођење бугарског народа од османске владавине преко усаглашених акција са суседним балканским земљама. Као и други бугарски добровољци борио се са српском војском у бици са Турским гарнизоном за тврђаву Калемегдан. Због своје умешности и храбрости Васил Кунчев је назван „Левски“. Касније је он дефинитивно одустао од монашког живота. Левски је постепено дошао до закључка да четништво и легије нису путеви који воде ка ослобођењу Бугарске. Ишао је из села у село, из града у град и преплео Бугарску мрежом револуционарних комитета, а потом их ујединио у Унутрашњу револуционарну организацију.

Ево шта о улози Васила Левског у национално-ослободилачком покрету каже проф. Дојно Дојнов, председник Општебугарског комитета „Васил Левски“: „Левски је јасно схватио једну ствар: без буђења народа за активни политички живот и борбу за ослобођење тешко да се може извојевати слобода. Наравно, не могу порећи улогу Великих сила без којих би изградња једне нове државности у овом делу Европе била незамислива. Али паралелно с тим, да се бугарски народ није пробудио и да сам није потражио своју слободу, тешко да би се слобода могла остварити. И управо у томе је највећи допринос Левског националном револуционарном покрету – он је у оно време пронашао прави „инструмент“ уз чију се помоћ борба против отоманске државе може довести до успешног краја.“

Левски је обешен, али су његове идеје живеле, револуционарна мисао се није дала више угушити. Три године након његове погибије, и поред озбиљних удараца од стране отоманске власти, револуционарни комитети које је основао Левски организовали су Априлски устанак – врхунац борби бугарског народа за националну независност који је избио у априлу 1876. године. Биланс устанка је крвав – убијено је 30.000 Бугара, неколико хиљада послато је у заточеништво, многа насељена места су спаљена и опустошена. Жестоко угушивање устанка је привукло пажњу напредне светске јавности. Виктор Иго, Оскар Вајлд, Тургењев и многи други интелектуалци су изразили подршку бугарском народу. Тако је дошло до Руско-турског рата од 1877-1878 г. који је за Бугарску био ослободилачки.

„Морам рећи да су у основи Априлског устанка напори Васила Левског, објашњава проф. Дојнов. – Знатан део људи који су организовали устанак учествовао је у револуционарним комитетима Левског. И још нешто – када су они обилазили села и градове како би народ припремили за буну, на њима је било само да обнове и ојачају те комитете. У многим местима револуционари су већ положили заклетву, тако да су вође Априлског устанка у извесном смислу пред собом имале један већ утабан пут.“

Идеје Апостола слободе нису изгубиле своју актуелност ни у нашим данима. „Често волимо да цитирамо речи Левског. Али понекад не можемо да осетимо дубоки смисао његових порука – каже проф. Дојнов. Левски нас учи да будемо толерантни, да будемо једнаки – како у погледу слободе, тако и у погледу обавеза. Ево шта је Левски написао у нацрту Статута Унутрашње револуционарне организације коју је он основао: „Једном заједничком револуцијом извршити корениту трансформацију – садашњи државни деспотско-тирански систем заменити демократском републиком... На истом том месту, где влада право силе, подићи храм истине и праве слободе. А турско господарење мора да уступи место слози, братству и савршеној једнакости свих народа. Бугари, Турци, Јевреји и др. биће равноправни у сваком погледу: у погледу вере, у погледу народности, у погледу грађанских права, у било ком другом погледу. За све ће важити један закон који ће се израдити и донети већином гласова представника свих народности.“

То је једно завештање, које увек морамо имати у виду. Јер је у оно време Левски дошао до демократских идеја које су биле и идеје Европског просветитељства… Стварање националних држава и слободе: личне и националне – то су велике идеје Васила Левског које су и данас живе. То су најхуманије идеје које су нам заветоване још у 19. веку. Оне су присутне и актуелне и после ослобођења Бугарске, живе су и данас. Сматрам, да су хумане идеје Апостола слободе вечни темељ, да његове поруке и данас живе.“

Превод: Албена Џерманова