Дуранкулак је магнет за аутостопере, љубитеље фотографије, за сликаре и романтичаре. Међутим, мало ко зна да та оаза дивље природе на нашем северном приморју има хиљадугодишњу историју. Дуж дуге неколико километара плаже све до границе са Румунијом, открићете свега три кампинга и неколико шатора на самом песку, близу таласа. И то је све! Овде нема гломазних хотелских комплекса, коцкарница, тезги, локала и осталих мамаца масовног туризма. Уместо дечјег жагора, бучних етно-ритмова и узвикивања трговаца, плажа Дуранкулака озвучена је шапатом морског поветарца, песмом таласа и… сталним жагором птица!

На десетине врста птица, некима од којих прети нестанак у светским размерама, гнезди се у овом најсевероисточнијем кутку Бугарске, јер одавде пролази птичја магистрала Виа Понтика која повезује Европу са Африком. Свакако, једна од станица на том путу је Дуранкулашко језеро, око шест километара од бугарско-румунске границе. Поред бројних колонија птица то подручје је и станиште Гуске црвеновољке. Скоро читава светска популација те ретке врсте зимује на обали језера, а лети одлеће у своје родне северне ширине. Због тога се у небу изнад Дуранкулака стално крећу јата Великог вранца и других птица водарица. Тако да док се сунчаш на плажи, уживаш у настраној кореографији њиховог небеског плеса. А чим уђеш у воду, одмах се нађеш у друштву… делфина. Радознали водени сисари воле да се играју дуж обале што усрећује туристе.

„Тренутно су сви капацитети у региону Дуранкулака дупке пуни, тврди Евелина Димитрова из општине Шабла. - Нема слободних места. Има много кампера са шаторима и камп-кућама тик уз језеро. Овде одмарају Румуни, Бугари, Пољаци, Чеси. А село Дуранкулак је тихо и мирно. Унаоколо има више ресторана, где нуде чувену овдашњу рибљу чорбу, печене црвене паприке и остале локалне специјалитете.“

Усред непомичних вода Дуранкулашког језера види се мало острво. Ако одлучите прошетати његовим зараслим каменим стазама, наићићете на бројне остатке древних грађевина. То су трагови праисторијског насеља, које је опстало два миленијумима. Претпоставља се да су овде живели људи већ у 6. миленијуму пре наше ере и обележили почетак културе неолита и халколита, која је у основи једне од првих тзв. протоцивилизација у историји човечанства. Због недостатка шума у овим пределима, наши преци који су се ту доселили, почели су да граде своје куће од камена, свакако не претпостављајући да ће једнога дана трагови тих примитивних грађевина бити проглашени једним од најранијих примерака камене архитектуре у Европи.

Из различитих разлога ти су налази годинама занемаривани. Међутим, ствари су се данас променили, тако да ће јесенас туристи бити у стању да завире у загонетну прошлост на острвцу усред воде захваљујући једном пројекту. Уз европско финансирање већ се ради на оплемењивању и популарисању тог места. Гради се мост на деблима који ће повезати копно са острвом, предвиђени су и ужани мост, павиљони за одмор, еко-стаза, специјалне информационе табеле, као и Центар за посетиоце:

„Већ имамо водиче који нуде обилазак острва, прича Евелина Димитрова. - Двогледом можете посматрати птице, које се ту гнезде, исто као и да размотрите растиње на овом подручју, а наши вешти водичи ће вас упознати са птичјим богатством и хиљадугодишњом историјом острва.“

Неколико кућа у селу Дуранкулак нуде комотан смештај и гостопримство далеко од сујете пренасељених морских одмаралишта. Дивни мали хотели, обично са базеном, раде и у оближњем селу Крапец, у јужном крају дуге плаже. Уосталом, то је једна од најлепших и још увек сачуваних од насртаја инвеститора плажа дуж бугарског Црноморја. Три локална кампа примају љубитеље авантура и слободе, који су спремни да замене удобности савремене цивилизације за дивљи одмор у овој рајској природи, где можете видети можда најлепше и драматичне заласке на нашим географским ширинама. Управо пре него што сунце урони у воде Дуранкулашког језера, небо испуњују бројна јата птица која круже муњевито око ватрене лопте сунца, а чим дође ноћ, лагано се спуштају над тамним водама и нестају у својим скровитим стаништима.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: Венета Николова