Није за веровати да у 21. веку таква места још увек постоје. Ковачевица је попут декора историјског филма, а неки је зову "бугарским Холивудом". На позадини њених старих камених кућа и стрмих уличица снимљена су нека између најзапаженијих домаћих филмских остварења. Кад бисте га посетили, ово место ће вам оставити утисак нечег магијског и мистичног.  Време овде тече споријим темпом, а када прошетате селом, утопићете се у атмосферу прохујалих времена. Нити навала туриста, нити пословне амбиције локалних предузетника нису у стању да то промене. Ковачевица одише лепотом трајања запечаћеном у времену и простору.

Истини за вољу последњих година ово бајно село се претворило у популарно одредиште, уз то не само туристичко. Наши редитељи, јавни радници и други представници интелектуалне елите купили су лепе куће, старе и по 100-200 година, после чега су их претворили у артистичко средиште. Данас је престижно бити власник куће у Ковачевици; коју си постепено реновирао и декорисао на чудесан начин: са биљцима, јамболијама и шареницама, забадава купљеним од сеоских бака, са камином у којем можеш да опечеш цело јагње, а поред којег иначе проводиш незаборавне вечери у пријатном друштву. Ковачевица није ни у ком случају место снобова или бар није таква онима који се овде враћају очарани аутентичним окружењем. Лепо је што је место очувало атмосферу старих дана премда су многе куће претворене у хотеле, приватне виле, механе, уметничке галерије.

Претпоставља се да је Ковачевица настала у 15. столећу, за време отоманске владавине. Мештани тврде да су се овде најпре настанили Арнаути, а под овим називом у Бугарској су познати дошљаци из Албаније који су хришћанске вере. Доњи део села и данас се зове Арнаутска махала.  Касније су стигли и други досељеници, село се проширило и обогатило. Садашњи препознатљив изглед Ковачевица је добила у 18. столећу. У то време мушкарци из тог села су словили за талентоване грађевинце. Лети су ишли на посао у Француску, Шпанију и Италију, а зими су се враћали кући да би одрадили оно што нису успели по топлијем времену. У куће које су подизали себи и својој фамилији, уграђивали су иновативне елементе типичне за европску грађевинску праксу и архитектуру. Највећа новина у оно доба био је канализациони систем.

Владимир Жуглев, потомак једног између првих родова који су се овде настанили, прича:

"Ови људи су пренели у своје родно село грађевинске вештине које су усвојиле у иностранству. Зато и подизањем прве куће у селу почела је изградња инфраструктуре. Сви су тоалети били у кући, не у дворишту како је то на другим местима било уобичајено – у свакој кући су дакле били тоалет, умиваоник (у овом крају зван водник) и зидана пећ за хлеб. До дана данашњег  ове кућне направе из стародавног времена функционишу."

Куће су масивне градње, високе, на више спратова што је прилично необично за архитектуру  Бугарске из доба препорода. Начичкане су једна изнад друге, не би ли заузеле што мање места на брдовитом брдско-планинском терену. Са доксата неких од њих отвара се диван поглед према Родопима – одатле се планина види као на длану. Ваздух је кристално чист, а ноћу звезде сијају надохват руке. Могућности за смештај је више – изнајмљују се викендице, има кућа за одмор и преноћиште, породичних хотела. Они су опремљени свим удобностима које жели савремени гост. У њима су модерна купатила, бежични интернет, сателитска телевизија - све то присуствује али не боде очи, док елементи стилског намештаја, најчешће од дрвета, стварају старинску атмосферу. Ентеријер је дизајниран са пуно укуса и помоћу аутентичних тканина и предмета из свакодневице дочарава некадашње време. Ковачевица је надалеко позната и по својим традиционалним родопским јелима. Пура на старински начин, пасуљ у земљаном лонцу, ћевапчићи од исецканог меса, домаће пеглане кобасице и кобаје – ове и овакве ђаконије привлаче клијентелу из различитих земаља и овдашње механе. Околина Ковачевице обилује природним и историјским знаменитостима. Да и не помињемо лепе крајолике и планинске стазе које одводе до места нетакнута људском руком.

Превела: Ана Андрејева

Фотографије: Венета Николова