Пре 106 година - 22. септембра 1908. године Бугарска је прогласила своју независност од Османског царства. То се догодило три деценије после Руско-турског, за нашу земљу ослободилачког рата, током којих је Кнежевина Бугарска била вазална турском султану. „Према постојећој пракси у 18. и 19. веку нове државе нису одмах стицале независност – каже у интервјуу за Радио Бугарска доцент Валери Колев, историчар са СУ „Св.Климент Охридски“. - Ако погледамо друге земље у региону: Румунију, Србију, Црну Гору, оне су на исти начин најпре биле аутономне вазалне кнежевине, и тек после тога независне државе.“

Који су негативи 30-годишњег вазалног статуса Бугарске?

„Османско царство је на различите начине ометало слободни развој Бугарске. Рецимо, бугарска држава није имала право да именује дипломатско особље вишег ранга у три суседне земље – Србији, Румунији и Османском царству, без одобрења Високе порте. Није имала ни право власништва над железничком пругом Цариград-Једрене-Пловдив-Софија-Цариброд, без обзира што је она пролазила кроз њену територију. Оваква, као и низ других ограничења, ометала су развој Бугарске. Рецимо, дуго времена вођен је спор на каквом језику треба да се води дипломатска кореспонденција између две државе, дали бугарска држава има право на своју валуту, да емитује своје поштанске марке, да одржава своју поштанску службу, да издаје пасоше својим држављанима. Зато што је сваки Бугарин који је желео да путује у иностранство морао да оде до Цариграда да би му тамошња пасошка служба издала пасош.“

Потпуно је разумљиво зашто су бугарске владе после Ослобођења – почев од прве Тодора Бурмова 1879. године, настојале да постепено одбаце тај вазалитет и да проширују суверенитет државе. Током 30 година партије које су долазиле на власт следиле су ту политику. Шта се међутим догодило на међународном и унутрашњем плану 1908. године?

„Пре свега у јулу 1908. године у Османском царству је под вођством млађих официра и интелектуалаца, незадовољних владом султана Абдула Хамида Другог избила тзв. младотурска револуција. Под њиховим притиском султан је пристао на реформу поретка на основу устава из 1876. па је уведена нека врста ограниченог парламентаризма. То је била веома озбиљна криза за исувише конзервативно, скоро склеротично царство. Осим тога 1908. године истекао је 30-годишњи рок окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске сходно Берлинском уговору.“

У лето 1908. године у Бечу и Будимпешти вођени су тајни преговори између бугарског кнеза Фердинанда Сакскобурготског и аустроугарског императора Франца-Јозефа. Бугарски премијер Александар Малинов је путујући Европом, такође у неколико наврата посећивао Беч и Будимпешту и преговарао о промени статуса кнежевине. Међутим два конкретна догађаја провоцирала су чин проглашења независности Бугарске. Први је почетак великог штрајка Источних железница 5. септембра 1908. године, који је паралисао комуникације у целој јужној Бугарској. Тако су се сви у Кнежевини Бугарској по ко зна који пут убедили да је формална зависност од Османског царства озбиљна препрека. Други догађај био је говор новог младотурског Великог везира, који је најавио пооштравање режима за „аутономне вилајете“, какав је била и Бугарска. Бугарски дипломатски агент Иван Стефанов Гешов није позван да присуствује званичном празнику дворца у Цариграду. У знак протеста он је позван да се врати у Софију због непоштовања државних права Кнежевине. Иначе, идеју о проглашењу бугарске независности дао је француски амбасадор у Цариграду – он је сугерисао бугарској влади да би кнежевина могла да искористи насталу кризу. За проглашење независности изабрана је стара бугарска престоница Трново – као знак континуитета са великом средњовековном бугарском државом. У старинској цркви Светих 40 мученика, а затим и у историјској тврђави Царевец прочитан је манифест којим се објављује независност Кнежевине Бугарске.

„Бугарска је постала равноправна са осталим европским државама, унапређен је и статус бугарских дипломатских и конзуларних представништава – наводи Валери Колев. - Бугарска држава је већ имала право да води самосталну спољну политику, да склапа самостално трговинске уговоре, да сама одређује висину царина, статус граничних и пасошких служби. С друге стране међутим, проглашење независности довело је и до неких негативних последица. Рецимо, излазећи ван граница Османског царства, свака иницијатива за побољшање положаја бугарског живља у Македонији /скоро милион и триста хиљада људи/, а такође и у источној и западној Тракији /око 300-350 хиљада људи/, тумачена је као мешање у ствари нама суседне државе. А до тада је било сасвим нормално да бугарске владе покрећу такве иницијативе – да интервенишу у заштиту права бугарског живља.“

Зато није нимало случајно што су незадовољне чврстом политиком Османског царства према хришћанском становништву, бугарска држава, као и Србија, Црна Гора и Грчка кренуле у решавање националног питања војним путем. Тако је 4 године касније избио Први балкански рат.

Превела: Катарина Манолова