Да ли је лако срушити кућу саграђену са великом муком, љубављу и бригом? Је ли лако заувек напустити родни крај? Да ли неко може да ти врати изгубљену веру, идилично детињство на селу, невиност?

Средином прошлог века, када је комунистичку Бугарску тресла права грађевинска грозница, на хиљаде људи је приморано да сруши своје куће и да се исели далеко од свог дома и села. Који је био разлог за то? Исељавање читавих насеља због изградње хидроакумулација и хидроелектрана да би се дао снажан подстицај социјалистичкој планској привреди. Зар је неко мислио на људе који су остали без крова над главом, на сломљене животе и раздвојене породице? Данас се њихови потомци још увек не могу отарасити сећања на ту минулу невољу, а мисли и снови су им испуњени сликама потопљених родних места. Тако је и са потомцима житеља села Запалња, чији остаци леже на дну хидроакумулације Жребчево.

Изгледа да је некадашње сеоце, ушушкано у Долини ружа опојног мириса која је смештена између Старе планине и Средње горе, још од његовог оснивања у 15. веку пратила зла коб. Након изливања реке Тунџе водена бујица је однела село, а већина становника је погинула. Они који су преживели поплаву, основали су ново насеље и назвали га Азаплу (што на турском значи „мука, патња“). Село се први пут под овим именом спомиње у једном османском документу из 1472. г., али је под бугарским именом Запалња обележено на мапама Европе још у 14. веку. „Азаплу“ је вероватно калк бугарске речи „запалња“. Тежак је био живот мештана у тим далеким временима. Они су своје свакодневне животне потребе задовољавали напорним и исцрпљујућим радом. Али, земља је била дарежљива према Запалњи и увек узвраћала богатим родом.

У прошлости је село са свих страна било окружено засадима ружа и било на првом месту по њиховој производњи. Запалња је имала школу, читалиште са хором и... цркву за причу и памћење. „Она је остала дубоко урезана у мом сећању као величанствени, велелепни замак као из бајке! То је била највећа зграда у округу. Моја бака ме је често водила тамо и сваки пут прелазећи праг храма, осећао сам дивљење према овој раскошној, невиђеној лепоти! Све је тако живоу мом сећању“, каже 59-годишњи Митко Денчев. Црква у селу Запалња носи име Светог Јована Рилског – небеског покровитеља Бугарске. Од ње су остали само назубљени зидови који се и данас поносно уздижу и изгледају као аветињски брод на мирној води хидроакумулације Жребчево. У оно доба житељи живописног сеоцета нису ни слутили шта ће им се догодити, каква ће их судбина задесити. У 60-им годинама прошлог века из Софије је стигао службени налог за исељење становника због предстојеће изградње вештачког језера на реци Тунџа. Мештани су упали у панику и јадиковали како ће да напусте своје лепо село и све што су до тада градили да би потражили срећу негде другде? У то време Митко Денчев је имао 7 година.

„Морали смо да се иселимо за мање од годину дана – каже он. - Људи су били веома забринути због партијског налога. Дозволили су им да сруше своје куће како би цигле, црепове и греде могли користити за изградњу нових домова. Многи мештани су се преселили у градове Тврдица и Казанлак и оближња села. Сељачка радна задруга и шумско газдинство у Запалњи обезбедили су возила за превоз грађевинског материјала. Држава је обећала да ће нам исплатити накнаду штете, али смо у ствари добили знатно мање новца од очекиваног.“

Све грађевине у селу Запалња су биле срушене - куће, школа у којој је Митко завршио први разред, читалиште. Али нико се није усудио да сруши сеоску цркву. „Чак и у време социјализма житељи Запалње су били побожни људи, сваке недеље су ишли у цркву да се моле“, сећа се Митко Денчев. Али Бог није услишао њихове молитве. У рано пролеће 1965., две године након исељавања, село је потопљено. На благом узвишењу изнад Запалње, на месту где се и данас налази старо напуштено гробље, окупили су се некадашњи становници овог места да би се опростили од свог родног села. О овом тешком тренутку Митко Денчев прича:

„Након исељавања села све је изгледало као после бомбардовања. Када је почело пуњење акумулације, вода је прогутала све што је остало од њега и што се могло видети голим оком. Ужаснути људи су беспомоћно посматрали призор испред себе и кроз сузе говорили: „Види, овде је била наша кућа, ту је била наша њива, а сада нема ништа од тога. Вода је све поплавила и уништила. Све је готово!“

Исту судбину су доживела још два оближња насеља која су заједно са селом Запалња избрисана са мапе Бугарске. Једино силуета цркве Св. Јована Рилског тужно вири изнад воде и подсећа да је овде некада било живота и... вере. У једној напуштеној кући крај обале хидроакумулације Жребчево постављена је мала музејска збирка села. Сваке године, почетком септембра расељени становници Запалње и њихови наследници долазе на ово место да поделе успомене и ублаже носталгију за завичајем.

„У то време године ниво воде хидроакумулације је обично низак и храм је на копну, поред саме обале. Ми улазимо најпре у њега“, рекао је Митко Денчев. На узвишењу изнад села, у близини рушевина цркве, разбацано је неколико камених крстова који чувају успомену на давно напуштено гробље. На овом месту је постојала спомен-плоча о несталом селу са натписом: „Село Запалња, насељено у 15. веку, исељено 1962. године“. Уместо крста, на њој је била урезана петокрака звезда. И овај траг је избрисан јер ове спомен-плоче више нема.

Превела: Марина Бекријева

Фотографије: Венета Николова