22. септембра 1908. године Бугарска је прогласила независност од Османског царства. То се догодило три деценије после Руско-турског, за нашу земљу ослободилачког рата из 1877-78. године. Међутим, неколико месеци по његовом окончању, одлуком Берлинског конгреса великих сила, одржаног од 13. јуна до 13. јула 1878., раскомадана је обновљена бугарска држава, у чији су састав, сходно Санстефанском мировном уговору потписаном 3. марта исте године, биле укључене територије настањене превасходно Бугарима.

Први успешан корак ка националном уједињењу учињен је 1885. године Уједињењем Кнежевине Бугарске (северне Бугарске и Софијског округа) вазалне турском султану, и Источне Румелије (земаља јужно од Старе планине) која је била аутономна покрајина унутар Османског царства. Македонија, источна и западна Тракија су остале под влашћу султана. Поред националног уједињења, бугарски народ је имао и други циљ - суверенитет државе. Током година се више пута размишљало о прокламовању независности Бугарске. То је постало могуће тек 1908. године, када је избила Младотурска револуција. Она је ослабила Османско царство које је било преокупирано унутрашњим проблемима.

Какав је био историјски контекст догађаја?

Почетком септембра султан Абдул Хамид II је уприличио велики дипломатски пријем поводом годишњице свог устоличења - каже у интервјуу за Радио Бугарска историчар проф. Људмил Спасов. – Међутим, Младотурци који су се строго придржавали Берлинског уговора, нису позвали на њега бугарског дипломатског агента Ивана Стефанова Гешова. Разлог тога је што га нису сматрали делом дипломатског кора, јер је био представник вазалне државе и као такав је морао да одржава везе једино са турским министром унутрашњих послова. Бугарска влада је веома оштро реаговала – опозвала је Ивана Гешова из Цариграда и тиме прекинула дипломатске односе са Турском.

Према проф. Спасову, други значајан догађај који је испровоцирао чин проглашења независности Бугарске био је штрајк у западној концесионој компанији „Источне железнице“ који је избио неколико дана касније и паралисао саобраћај у целој јужној Бугарској. Компанија је пословала и у вазалним државама Османског царства, а значајан део железничких пруга изграђен је на бугарској територији бесплатним радом бугарског становништва. Руководство компаније је затражило од бугарске владе да обезбеди особље ради обнављања железничког саобраћаја. У једном тренутку, међутим, оно је схватило да је фактички оставило компанију у рукама бугарске државе и инсистирало на повлачењу њеног особља. Покренут је велики спор у који се укључила и Висока порта. Он се у суштини сводио на питање независности Бугарске. Трећи важан догађај био је састанак шефова дипломатија Аустроугарске и Русије одржан 16. септембра 1908. године. Они су се договорили да се две државе неће противити евентуалном проглашењу независности од стране Бугарске. Аустроугарска је желела да анектира Босну и Херцеговину која је била под њеном привременом окупацијом сагласно Берлинском уговору, а Русија је тражила ревизију дела тог уговора који се односио на Црно море. Одатле па надаље, бугарска влада је донекле имала одрешене руке, али је чекала погодан тренутак, одржавајући низ дипломатских контаката. Бугарска је независност прогласила само дан пре него што је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину. Један дан касније и острво Крит се ослободило вазалног положаја према Османском царству. Тако се одлука Бугарске уклопила у међународну кампању за измене одредби Берлинског уговора.

За проглашење независности изабрана је стара бугарска престоница Велико Трново – као знак континуитета са великом средњовековном бугарском државом.

Независност Бугарске је свечано проглашена 22. септембра у цркви Светих 40 мученика – наставља проф. Спасов. – Кнез Фердинанд је узео титулу цара Бугара. Приметите: он себе не назива царем Бугарске, већ царем свих Бугара – у земљи и ван ње. У то је у ствари уграђена идеја националног уједињења.

„Манифест бугарском народу“ којим је Фердинанд прогласио Бугарску независним Бугарским царством, прочитан је и у историјској тврђави Царевец. Град је тријуфовао, одржана је свечана војна парада. У земљи је организовано на хиљаде митинга. Због ефикасних дипломатских потеза Бугарска није морала бранити своју независност одбрамбеним ратом какав је водила после Уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије 1885. године. Међутим, дипломатска борба је била тешка. Уследили су нови преговори између Бугарске, Османског царства и неких од великих сила о признавању независности и решавању насталих питања. Једно од њих је везано за „Источне железнице“. Део железничке мреже компаније на бугарској територији постао је власништво наше државе која је платила 43.294.347,00 златних лева.

Какве се перспективе отварају Бугарској након проглашења независности?

Оне су изузетне. Бугарска држава је већ имала право да успоставља и одржава равноправне дипломатске односе са осталим светом. До тада је она имала само дипломатске агенције које су после проглашења независности подигнуте на ранг легација, а дипломатским агентима је додељен статус опуномоћених министара. Бугарска равноправно учествују у међудржавним односима. То је као прво, а као друго, укинут је тзв. режим капитулација који је нанео огромну штету младој бугарској привреди. Он је Османском царству наметнут од стране великих сила још пре ослобођења наше земље од петовековне османске владавине, а сходно Берлинском уговору уведен је и у Бугарској. Проблем је био у томе да су таксе и царине на увозну западноевропску индустријску робу биле веома ниске, што је уништавало бугарске занате. Тиме је Бугарској одузета могућност да развија сопствену индустрију, без које не би могла равноправно да учествује у економском животу.

Као суверена држава Бугарска је могла да користи повољне кредите и да активније развија своју економију. А напретком у култури и другим областима порасло је и самопоуздање нације.

Превела: Марина Бекријева