Бугарска православна црква почетком децембра празнује спомен три светитеља – Свете Великомученице Варваре  (4.12), Светог Саве Освећеног (5.12) и Светог Николе (6.12).

Као што је случај са већином обичаја који прате прославу различитих хришћанских празника, Варварин дан, Дан Преподобног Саве Освећеног и Светог Николе су такође са изразитим паганским цртама када је реч о обредима везаним за ове датуме, а за које се претпоставља да су се изводили на исте дане још у предхришћанско доба. У многим местима у средишњем делу западне Бугарске, као и на југозападу земље празник Свете Варваре се зове Женски Божић. На тај дан девојке у народним ношњама обилазе куће у селу. Свака цура код себе има торбицу у коју ставља дарове које је добила од домаћина. Девојке изводе обредне песме, благосиљају и моле за здравље и берићет. Домаћини их дочекују са радошћу и штедро их дарују орасима и сувим воћем. На тај дан жене месе хлеб без квасца. Сличан хлеб се справља за рођење детета, Бадње вече, а исто тако се користи и у многим обредима везаним за лечење неких болести. На Варварин дан се погачице спремају како би укућани, а пре свега деца, и стока били здрави. И док се нису у потпуности охладиле, домаћице су их одозго премазивале медом или пекмезом, након чега су излазиле испред својих кућа или на неку раскрсницу и делиле их пролазницима. Свако ко буде узео погачицу, требало је да се прво прекрсти, затим да одломи мали комад хлеба и благослови: „Да вам Бог да живот и здравље, вама и чељади вашој, свим укућанима и стоци!“ На празничној трпези на дан Свете Варваре обавезно треба да се нађу и различите врсте варива, такође заслађена медом.

У неким местима на североистоку земље, 4, 5. и 6. децембар се славе као Вучји празници. Према народном веровању, Варвара и Сава су били два хрома вука који заостају за чопором. У другим крајевима земље, постоји веровање да су Варвара и Сава две сестре. Једна сестра „справља смесу“ за различите болести, а друга их „сеје,“ односно шири. Према легенди, Сава је била та која је била посебно зла. Према другом веровању, потпуно супротном претходном, Варвара је била гора од Саве пошто је ходала по њивама и бацала ледено зрневље. А млађа Сава, која је имала блажу нарав, пратила је своју сестру Варвару и молила ју је да не пакости људима. У народу је Свети Сава поштован и као оличење плодности. Постоји предање да ће хлеб који је припремљен на тај дан на неки начин помоћи нероткињама да затрудне. Обредни хлеб су месили у присуству најстарије жене у породици. Невеста је требало да пресеје брашно на ситу наопако окренутом, а бака јој је говорила: „Окрени сито како би ти се окренуо стомак!“Две сестре, Варвара и Сава, припремале су јела за госте које ће дочекати њихов брат Никола. Зато је и прослава дана Светог Саве Освећеног одувек протицала у знаку припреме за следећи дан када се празнује један од највећих црквених и народних празника – Никољдан.

На дан Светог Николе су се месиле различите врсте обредних хлебова. Тако су се на празничној трпези поред традиционалног пуњеног шарана налазиле и различите погаче. Слични хлебови су се справљали и за Аранђеловдан, Бадње вече и др. Пшеница, од које ће добити брашно за никољданске колаче, боговице (божићне чеснице) и све остале врсте обредних хлебова, припремала се још у лето. У ту сврху су домаћини бирали највеће и најбоље класје пшенице. Зрневље се прво чистило, затим су га прали на реци, остављали га да се осуши и чували га у сандуцима и врећама. Ова пшеница се касније меље у брашно које се пресејава кроз густо сито. Бугари од давнина поред пшенице користе и раж, јечам, овас, кукуруз и просо, али се они не користе у справљању обредних хлебова. Осим поменутих колача и боговица у различитим деловима земље се служио и хлеб који се звао Никола или светац. Изузетно популаран је и рибник – пуњени шаран у тесту које је богато украшено попут обредног хлеба. У неким местима су припремали тзв. рибљу цркву. Припремљене обредне хлебове и пуњеног шарана су односили у цркву. Свештеник је кадио обредна јела након чега су их људи враћали кући и сви су се окупљали за трпезом. У неким местима су свештеници обилазили куће и освештали хлеб и рибу. Празничну трпезу нису склањали цео дан, а врата су била свима отворена – суседима, родбини и путницима намерницима. Овај празник се и данас код нас обележава са посебним поштовањем, поготову ако се члан породице зове Никола или Николина, који 6. децембра славе имендан.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова