Бадњи дан, богата вечера, кађење тамјаном… У свим тим речима се крије делић обредности и смисла празника који обележавамо у очи Божића. Тада нас окупља топота домаћег огњишта, ритуална трапеза, осећање припадности неком старинском тајанству. И ако током године обично тражимо оно различитије и ново, на Бадњи дан тежимо традицији у њеном исконском облику, независно да ли се она преноси с колена на колено, или смо све о њој научили од књига.

На другим местима газда уноси у кућу бадњак на десном рамену, котрља га ка огњишту и нариче: „Дошао Божић и похвалио телад, ждребад, јагњад, прасад, великим класом на њиви, срећом и погодбом!“ Ти се дијалози и данас изричу од људи који поштују исконски облик празника. Онда се дрво мироше освећеним у цркви мирисним уљем. У дебљи крај пробијају рупу, те у њу стављају тамјан, маслац и вино, затварају је дрвеним клином и замотавају белим ланеним платном. За време миропомазања певају посебне песме које причају о дрвету којим ће Млада Бога сићи на Земљу. Најстарија жена шкропи бадњак зрном. Увече свечано пале бадњак. Начин на који он гори показује какав ће бити род. Ако је пламен бујан и севају варнице – година ће бити берићетна. Ако ватра гори током целе ноћи, а дрво сагори до краја, то је добар знак. Сматра се да је пепео бадњака чаробан, те га стога затварају у лонче и стављају од њега у жито које ће сејати, сточну храну, а користе га и као лек.

Не само припрема дрва и ватре, већ цео бадњевдански обред посвећен је рођењу Младог Бога, младог сунца, које долази да нам дарује топлоту и живот. Древним паганским обичајима је прилагођена и библијска прича о рођењу Христоса. Од Бадњег дана  почињу такозвани Некрштени дани, када се природа препорађа. То је период од почетка Богородичиних мука до крштења Христоса. Народ верује да тада земљом харају нечисте силе и зле душе, зато је увео и бројне забране. На пример, до Богојављења се не пере, јер вода још није крштена. Не излази се после заласка сунца, не ради се на њиви и сл.

За Бадњи дан се спрема последња посна трапеза којом завршава и Божићни пост. На нашем поднебљу она се не мења од давнина. Верује се да трпеза треба да буде богата, пуна различитих јела, да би и наредна година била пуна изобиља, а по традицији спрема се непаран број јела. Обавезно треба да се служи кувано жито, пасуљ, сарме са пиринчем или булгуром, компот од сувог воћа. Поред њих домаћица ставља чешњак, лук, свеже воће, орахе, вино. Тога дана се пије грејана ракија, а хлеб треба да буде богато украшен. Он је оличење вештине и уобразиље домаћице. На празничном хлебу се приказују елементи пољопривредних активности – винова лоза са грожђем, тор са овцама, гумно, рало итд. Обредни хлеб има различити назив у различитим крајевима земље – боговица, богова пита, божићњак. У појединим местима пекли су хлеб у облику животиња, бачве и др.

Најстарији мушкарац у кући кади трпезу за Бадње вече тамјаном да би се спојили живи и они који нису. Кади и све собе у кући и помоћне зграде. Пре вечере газда ломи обредни хлеб. У неким крајевима Бугарске у њему стављају новчић и тај се обичај претворио у обавезан део савременог празника. Прво парче хлеба даје се Богородици и ставља се испод иконе. Сви обреди током Бадњег дана и посебно за време вечере изводе се са идејом да укућани буду здрави. Вечера почиње рано да би рано сазрело жито. Не устаје се са трапезе да не би побегла срећа из куће. Верује се да ако неко кине очекује га успешна година. И дан данас је популарно и гатање орасима. Ако је први орах који сломиш здрав – очекује те лепа и пуна година. А окађена храна поседује магичну снагу. Због тога се део ње чува и односи на поље и код стоке, док све остало треба да остане на столу до јутра. Верује се да се у поноћ небо отвара, границе међу световима нестају, а око трпезе се окупљају душе наших предака. Опет у поноћ звоне црквена звона и крећу коледарските чете. Прерушени мушкарци обилазе куће и благосиљају укућане. Тај се обичај изводи и данас, јер је вечита и човекова тежња ка миру и разумевању, здрављу и благостању.  

Превод: Александра Ливен