Тодорова субота један је од највећих народних празника на прелазу зиме и пролећа, а обичајима и ритуалима који се изводе тога дана настоји се утицати на плодност поља, размножавање стоке, али и на плодност и здравље људи. Према истраживачима и фолклористима прослава тог празника је јасно посведочена на бугарском поднебљу још у раном Средњем веку. Дан Светих великомученика Теодора Стратилата и Теодора Тирона обједињени су у једном култу са Тодоровом суботом, празником који присуствује у народној традицији Бугара и неких других Балканаца.

Тодорова субота је прва субота Васкршњег поста па према томе је покретан празник који спада у Васкршњи циклус празновања. Она  је посвећена свецима ратницима Теодору Тирону и Теодору Стратилату. Теодор Тирон је живео за владавине цара Јулијана Отпадника. Тај је наредио да се сва храна на цариградским пијацама покропи жртвеном идолском крвљу, како би се хришћани оскрнавили. Кад је то сазнао Теодор Тирон се јавио градском Епископу Евдоксију и рекао му да народу нареди да једе кувану пшеницу (кољиво). Дан Св. великомученика Теодора Тирона Црква слави 17. фебруара, а успомена на Теодора Стратилата,  светитеља који је био римски војвода у војсци цара Ликинија и кажњен мучењем и смрћу због своје вере, обележава се раније - 8. фебруара.

За Светог Теодора, народски, Тодора верује се да је заштитник стоке, поглавито коња, па се овај дан назива још и Коњски дан.

Овог дана се припрема жито, односно, кољиво, као што се то ради за сваки важнији хришћански благдан. Праве се и колачи на којима се обавезно налазе украси у облику коња или потковице. На обредне хлебове стављају се и чешњеви белог лука, орахова језгра, кукурузна зрна, мало соли. Док их деле родбини и комшијама жене њиште и рже, шутирају се ногама или скачу изигравајући коња. Веровало се да ове радње помажу да се коњи размножавају, а младе удате жене рађају децу. За ову прилику умешени обредни хлебови ломе се и делић њих ставља у зоб и јечам за коње. Деле се такође кољиво, куван кукуруз, грашак и боб. У народном веровању свети Тодор јаше белог коња. Он спада у тако зване свеце-демоне у чијем лику откривамо паганске трагове – он је, тобоже, оваплоћени мртвац који током Тодорове недеље (прве седмице после Белих поклада) пред залазак сунца обилази насељена места. Зато током тих седам дана сви морају бити у кући пре мрака. А ритуалне забране су ограничавале многе свакодневне радове. Рецимо на Тодорову суботу у кући се не сме палити ватра (јер демони не воле дим), дете треба окупати пред уобичајене за тај дан трке коњима. Дете се изузетно може тог дана окупати, али се обавезно ставља потковица у корито с водом. Многи и данас верују да потковица носи срећу. Али најважније је да се током недеље пред Тодорову суботу строго пости.

Како некада, тако и дан дањи на Тодорову суботу се организују трке коњима које се зову кушија, тудорица, домле. Некада су у њима учествовали махом млади неожењени мушкарци. Пред зору момци би коње одвели на водопој, очистили их и очешљали, па им затим дали парче хлеба са сољу. Онда би их окитили перлицама, пантљикама, цвећем и нискама црвених паприка. У неким подручјима коњичка дружина је пре трке обилазила све куће села, а домаћини су их частили "шупљим колачићима" и вином. На другим местима пре такмичења коњаници су у три наврата обилазили гробље, црквено двориште, сеоски мегдан.

На Тодорову суботу жене у неким крајевима први пут смеју да оперу косу током Тодорове недеље. Била је то ритуална радња обављана пре или за време коњичке трке – оне су то чиниле како би им коса расла дуга и здрава, густа као коњски реп. Вода којом су опрале косу, изливале су на улицу одмах чим прође коњичка дружина, а у неким  крајевима су трчале са мокром косом иза коњаника. Према празноверју ове радње штите од главобоље, вртоглавице и лудила. Тог дана младе удате жене су добијале симболичне поклоне – кувану пшеницу, љуљку (за малу бебу), кошуљу, преслицу и др.