Према народним веровањима, порекло лековитог биља везано је за вечиту борбу између добра и зла, између Бога и ђавола. Легенда казује да је Господ Бог направио човека од блата, оставио га на сунцу да се осуши, па сео да се одмори. Пошто је био прилично уморан, задремао је. Дошао тада ђаво и прстом (у неким верзијама – шилом) у више наврата пробушио Божје створење. Да би поправио штету, Господ је сакупио траве и ставио помало од њих у сваку рупу.Затим је благословио траве да постану лековито биље. Пропустио је само један отвор кроз које су болести почеле да продирају у људско тело.У народу се такође верује да је лековита моћ трава највећа на Ивањдан – 24. јуна. Тада је Летњи Јовандан који се зове још и Јован Биљобер, Метлар, Свитњак, на бугарском – Јаневдан, Среди лета. Истог дана Православна црква слави рођење Светог Јована Крститеља, пророка и претече. И дан дањи је сачувана традиција да се на Ивањдан лековито биље сакупља пред зору. Тај обичај некада је био праћен извођењем ритуалних песама.Њихов главни јунак је Ењо или Јањо, који је таљигама кренуо по лековито биље. У песми коју изводи Женска фолклорна група из села Големо Крушево, у Јамболском крају, поред свих осталих биљака, Ењо посебно тражи јованданчепознато и као ивањско цвеће. Цветови су му жуте боје, а расте на брдским и претпланинским ливадама, поред путева и у листопадним шумама, а цвета око Ивањдана.

Кренуо Ењо таљигама по биље, по ивањско цвеће. Нана трчи иза њега, па виче: „Врати се Ењо, цуре су га већ убрале, скувале га и њиме опрале плаве косе.“

У поноћ на Јован Летњи небеса се отварају, звезде силазе на земљу да би омађијале траве и цвеће, па придале им лековиту снагу. Према другом једном веровању земља се отвара и демони који чувају закопано благо почињу да светлуцају. Ова ноћ је посебно погодна за свакојаке магичне радње, чаролије и говорење магичних речи. То су добро знале девојке, које нису умеле врачати, али су сањале да освоје срце свог драгог.Таква је и девојка о којој певају Донка Панева и Митка Петкова из села Маломир, у Јамболском крају, која је пошла по лековито биље на Ивањдан (и гатала за обезбеђење среће – прва травка била је намењена Ивану (њеном драгану), друга биљка –  Ради)…

Мелодије ритуалних песама већином су сличне, малог су тонског обима, што доказује њихово старинско порекло. Садржај песме је намењен девојкама и младим удатим женама, учесницама ритуалних радњи, као и газдарицама кућа које су цуре обилазиле на Ивањдан. У неким подручјима земље био је проширен девојачки обичај Ењова невеста. Девојке би обукле девојчицу од 3-4годинеу свадбену одећу. Током целог дана би је носиле на рукама како не би дотакла земљу – чиме се хтело показати да тако она чува своју чистоту с једне, као и везу са небеским снагама – с друге стране. Тако су обилазиле поље, водене изворе и цело село. Циљ обичаја је да се помоћу њега измоли добар род, а за жене које га изводе – добру удадбу.

Завршава се у кући, у којој је претходне вечери остављен котлић са неначетом водом. У предвечерје празника у њега су спуштане ките цвећа девојака, а уз сваку од њих најчешће је био причвршћен прстен сваке девојке. Ритуални обилазак села завршаван је предбрачним гатањем. Тада би Ењова невеста повадила једна за другом ките цвећа, док су цуре истовремено изводиле песме у којима се припева која ће девојка за кога поћи или који ће момак коју узети – нека би пошла за чобана, друга – за занатлију, трећа – за учитеља, четврта – за трговца и тд.

На Ивањдан се завршава пут Сунца од зиме ка лету. И тада је време када оно креће у супротном правцу– од лета ка зими. Пре тога се небеска светиљка купа у рекама и језерима, па приседа да се мало одмори. Зато и вода на Ивањдан такође поседује магичну моћ. На Летњи свети Јован и данас многи излазе у природу да би се окупали у некој реци или језеру, котрљају се росном ливадом, беру лековите траве, а потом их суше и чувају као лек током целе године.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: БГНЕС