Кад почиње пролеће? Кад сунце отопи последњи снег или кад се роде врате из топлијих крајева? Ако будете питали Бугаре, они ће вам засигурно одговорити да пролеће долази 1. марта и није битно да ли ће тог дана дувати ледени ветрови а мраз ће нас и даље држати у свом леденом загрљају.

Код нас пролеће има своје отелотворење и оно је Баба Марта. Првог дана у месецу марту она облачи црвени сукман, забради главу црвеном марамом, а на ноге навуче чарапе такође црвене боје. Бугари верују да ће их ова боја штити од болести. Стога и дан данас поштују и изводе стари обичај међусобног даривања мартеницама (амајлијама од уплетеног белог и црвеног конца) које симболично значе преплитање наде, чистоће, среће и здравља.

Надежда Печанова је своје прве мартенице направила кад је била девојчица, а пре пар година је одлучила да им се нешто озбиљније посвети – посебно током неактивних за њен посао као пројектанта намештаја и ентеријера зимских месеци. И без обзира на то што се према традицији ове мале амајлије треба правити од обичног белог и црвеног конца, уз нешто више маште је Надежда њихову израду претворила у праву уметност. То је и разлог зашто њене мартенице буквално цветају као цвеће у пролеће, израђује их у различитим бојама и од разних природних материјала – дрва и вуне.

Вековима су људи на територији данашње Бугарске веровали да је мартеница магија која чува од зла и бележи почетак новог живота.

Мартенице треба правити са много љубави јер поседују моћ тотема, каже Надежда Печанова која је убеђена у њихову магичну моћ и додаје: Док их израђујем у њих „уграђујем“ жељу за здравље јер се њему највише радујемо, као и за хармонију која нам је толико потребна.

Сваке године се поред традиционалних мартеница на тржишту појављују и такве са омиљеним глумцима и извођачима, ликовима из цртаћа и разним животињама. А ове године можемо рећи да имају и „укус“ Далеког истока, при том не само због чињенице да их махом производе у Кини него и због недавно почеле године Жутог земљаног пса. На почетку ми је било смешно, каже Надежда Печанова и додаје: Али сам се потом замислила и схватила да се старословенски календар донекле поклапа с кинеским, тако да се све то може преточити и у мартенице.

Надежда инспирацију црпи из наших традиција и пре свега из Родопа – овог шареног света за који је везују не само емоције него и порекло. 

Имам подоста мартеница са алевом папричицом и људи са смислом за хумор су их врло добро примили, каже Надежда Печанова.

Правим мандале тзв. кружним ткањем, а зову се „Божје око.“ И без обзира на то што је реч о традицији која корене вуче из Перуа некако је добродошла у изради мартеница јер се и у изради мандале користи вуна, а циљ им је да чувају свог власника.

Шарене мартенице сам назвала „Родопска пресуканица“ – у њима користим не само бели и црвени конац него и жути, љубичасти, плави, зелени, дакле, скоро све боје.

Мартенице „Рибарски мераци“ посветила сам рибарима. Украсила сам их штуком која је један од омиљених и ретких трофеја рибара.

А велике мартенице са клепетушама се могу окачити на улазна врата куће.

Према легенди, све је почело 13. века, у време оснивача бугарске државе кана Аспаруха. Након што је победио Византинце и поставио темеље нове државе, кан Аспарух је одлучио да божанству Тенгрију (владару небеса) принесе жртву. По старом народном обичају, ломачу је требало запалити сувим струком копра. Али на овом подручју није било копра. У том тренутку је на Аспарухово раме слетела ласта. У њеном кљуну је био мали струк мирисне биљке омотане белим и црвеним концем. И проговорила је људским гласом: Од данас ви имате нову земљу, браните је крвљу својом и чувајте је чистом и белом као што је снег бели! Ово се догодило 1. марта, а луткице и фигурице од белог и црвеног конца постале су симбол мира међу Словенима, а исто тако и здравља, среће…

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиje: лични архив