Традиционална одећа Бугарки и утицај европске моде

Бугарка је одувек била надалеко чувена по својој трудољубивости, вештинама и смислу за лепо. И све се то најбоље огледа у традиционалној бугарској одећи и пре свега у женској ношњи. Жене су ткале и од тканина израђивале одећу коју су украшавале везом од ручно бојеног конца а у радовима се може препознати не само њихов поглед на свет, већ и њихова жеља да сачувају и пренесу даљим генерацијама старе мотиве. По ношњи се одређивало којој етнографској области припада жена која је носи, из које фамилије потиче као и многе друге ствари. Али се након Ослобођења Бугарске 1878. године од Османлија традиционална одећа Бугарки увелико променила. Ево шта нам је о томе испричала етнолог Ели Гуцева:

До Ослобођења је Бугарка сачувала и носила традиционалну ношњу углавном на селу. Ношњу чине кошуља и дуги прслук (саја) или кецеља. Кошуља је богато украшена везом. Забрађивање је било битан део традиционалне одеће удате жене. Традиционални костим укључује и друге одевне предмете – чарапе, прегачу, појас, каиш и одговарајући накит који жена носи у зависности од свог социјалног и породичног стања.

Шљокице, каменчићи и чипка – каснија етапа у развоју одеће. Сложени вез и богати украс готово да су нестали крајем 19. века

Значајније разлике по питању традиционалне одеће уочљиве су у урбаној средини. У градовима су још пре ослобођења од османске владавине из Истанбула према јужном делу Бугарске и из Беча према северној Бугарској и Софији стигли нови одевни комади који су променили структуру женске одеће у земљи. Не на последњем месту је и својеврсно ходочасништво имућнијих Бугара који су путовали у градове попут Беча, Париза и других модних европских престоница. Јер је за ове Бугаре било питање престижа да носе одећу која се на неки начин доводи у везу са европским модним трендовима. На селу су се промене спорије дешавале, а односиле су се углавном на украс одеће.

Вез који је веома компликован и захтеван и који носи велику симболику током читавог периода Националног препорода полако је истиснут чипком која се могла видети на рукавима кошуље и сукњи. Кошуља је већ краћа и тиме је постала доње рубље, а горњи делови су поједностављени и више личе на хаљину. На селу се накит и даље користио и носио је своју симболику, али то више нису били некадашњи богато украшени комади накита, указује на најзначајније разлике Ели Гуцева.

Краћа кошуља постала је доње рубље

Постепено је нестало и забрађивање, обележје удате жене која је делимично или у потпуности скривала косу.

Забрађивање је сачувало само обредну функцију и појављује се у обредима лазарица, венчања и удаје, каже Ели Гуцева. У граду су се појавили шешири, био је неки период када је шешир широко распрострањен а био је различитих и раскошних облика. Али су се ствари дефинитивно промениле 20. и 30. година 20. века.

Забрађивање се користило у обреду лазарица

Сукња и прслук су се почели носити одвојеноДесила се још једна важна промена што се тканина и боја тиче. Шта се променило крајем 19. века, пре и после ослобођења, и почетком 20. века?

Тренд код материјала и боја се увек кретао од оног најједноставнијег, што се среће у природи, до његове обојене варијанте. Бугарка је носила белу кошуљу од памука или конопље да би касније, у богатијим деловима земље, почели да шију кошуље са свиленим рукавима. И тако све док није дошао тренутак када су одећу почели шити не од ручно тканих, већ од купљених тканина. Бојење је такође било део свакодневног живота Бугара који су користили многе природне боје – тако су, рецимо, најфинију крмезну боју добијали од кошенила. Крајем 19. и почетком 20. века су се појавили и занати који су везани за израду појединих делова одеће Бугарки. Све чешће се користе купљене тканине, а ручно ткане тканине остале су на селу. Све је то ишло руку под руку са индустријализацијом и уопште са ангажованошћу жена, посебно оних у граду, где жене немају времена да саме израде материјале потребне за њихову одећу.

Тако се корак по корак, али неизбежно, променила традиционална одећа Бугарки после ослобођења и постепено је прешла у савремену градску одећу европског типа.


Превод: Ајтјан Делихјусеинова


Више из ове категориjе

Камен Воденичаров: „Наш филм о Софији показује праве патриоте и неимаре савремене Бугарске“

Документарни филм „105 минута Софије – историја града“ прича о кључним догађајима који су обележили историју наше данашње престонице која траје већ 8 хиљада година. Путовање временом представља археолошка открића, иновативна просторна урбана..

објављено 20.9.18. 13.53

Завршен XIV Светски фестивал анимираног филма

Фестивалски и конгресни центар у Варни био је домаћин XIV издања Светског фестивала анимираног филма (од 12. до 16. септембра). „Анимација је толико слободна уметност, са толико пуно занимљивих аутора од којих свако ради на свој начин“ –..

објављено 18.9.18. 14.44
Отварање

Завршено 34. издање Празника уметности „Аполонија“

Леп бугарски град Созопол на Црном мору по 34. пут био је домаћин Празника уметности „Аполонија“ створених по идеји виолинисте Дима Димова из гудачког квартета „Димов“. Он, заједно са гђом Маргаритом Димитровом и екипом са којом раде, већ..

објављено 17.9.18. 12.40