Историја Бугарске обилује значајним датумима и догађајима који завређују посебно поштовање од стране свих нас који живимо у овој земљи. Неки од њих су уписани у календар државних празника. Поред тога што су нерадни дани, дакле пружају прилику да човек побегне од свакодневице, они су и повод размислити коме, сем својим родитељима, дугујемо то што смо рођени у овој земљи и можемо себе назвати њеним слободним грађанима. Зато што слобода није нека датост него је извојевана и заслужена захваљујући мноштву патњи и жртава.

3. марта 1878. године (19. фебруара по старом календару) потписан је Санстефански мировни уговор којим је учињен крај Руско-турском ослободилачком (за Бугарску) рату. Бугарска је постала велика аутономна кнежевина у коју су ушле територије које је султан раније признао као део Бугарске православне егзархије. Међутим елан који је побудило потписивање тог документа кратко је потрајао. Будући да је био прелиминарни споразум, он је могао бити ревидиран, нешто што се догодило неколико месеци касније. У јулу 1878. године, сазван је Берлински конгрес Великих сила које су одлучиле да Бугарску раскомадају на три дела.

Први је био Кнежевина Бугарска, мала држава која је обухватала северну Бугарску и подручје око Софије и која је остала вазална султану. Други део је био Источна Румелија, аутономна покрајина Османског царства, која се припојила Кнежевини Бугарској 1885. г. Македонија и друге територије насељене Бугарима враћене су Османском царству. Малу компензацију за ту неправичност Бугари су добили тек 30 година касније када је 22. септембра 1908. године кнез Фердинанд Први (који је тог дана проглашен за цара) манифестом прогласио независност Кнежевине Бугарске и њено ново име – Бугарско царство. То се догодило у старој бугарској престоници Трнову као симболичан чин који обележава наставак Другог бугарског царства потрајалог до краја 14. века.

Већ 17 година на Дан независности глумац из Великог Трнова Сава Димитров наступа у улози кнеза Фердинанда Првог и том приликом чита манифест којим је проглашена независност бугарске државе.

19. фебруара 1878. године збацили смо окове којима је вековима била окована Бугарска – некада толико велика и славна земља. Отада до дана данашњег, читавих 30 година бугарски народ је остао непоколебиво веран сећању на све који су живот положили за слободу земље као и њиховом аманету, и неуморно ради на уређењу ове лепе земље. Он је ту земљу под Мојим и руководством преминулог кнеза Александра, претворио у државу достојну да буде равноправни члан породице цивилизованих народа. Одувек мирољубив, Мој народ данас жуди за културним и економским напретком. У том погледу ништа не сме спутавати Бугарску, ништа јој не сме бити препрека у постизању благостања. Таква је жеља Нашег народа, таква је његова воља, нека буде по његовој жељи. Наша независна држава је на свом мирном и нормалном развојном путу упетљана у узенгије и када се из њих будемо извукли, више неће бити тог захлађења каквог данас има у односима Бугарске и Турске.

Ја и Мој народ искрено се радујемо политичком препороду Турске. Она и Бугарска, слободне и потпуно независне једна од друге, располагаће свим условима да створе и ојачају своје пријатељске везе и приону на рад у интересу свог мирољубивог унутрашњег развоја. Надахнут овим племенитим идејама, стремећи да удовољим потребама државе и жељи народа, уз благослов Свевишњега, проглашавам Бугарску, уједињену 6. септембра 1885. године, независним бугарским царством и заједно са Својим народом дубоко верујем да ће тај Наш чин наићи на одобрење Великих сила и симпатије целокупног просвећеног света. Живела слободна и независна Бугарска!

Од тог дана надаље Бугарска је могла спроводити самосталну спољну и економску политику и бранити интересе својих грађана како у својим пределима, тако и ван њих. Остварење сна о јединству неколико генерација Бугара постало је све реалније и охрабрило бугарски народ да настави борбу у име националног идеала – да сви наши сународници живе  у једној домовини. Данас, 110 година после тог значајног и незаборавног дана све је другачије, а надања и стремљења Бугара су везана за посве различите ствари. Чини се да је оно јединство које су наши преци испољили у име остварења идеала о независности пре нешто више од једног столећа остало само успомена. Зато овакви значајни датуми у бугарској историји какав је 22. септембар не смеју бити само нерадни дани, него могу и морају бити извор националног самопоуздања.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: архива и БГНЕС