Много истине, мало маште и бескрајна љубав према Бугарској

Илко Минев представља своју књигу „У сенци изгубљеног света“ објављену у Бразилу

Успешан бизнис, велика породица и непрестано интересовање за традиције и савремене процесе, овако бисмо укратко описали Илка Минева. Живи у Манаусу у Бразилу, а 11. октобра ће у Националном дворцу културе у Софији бити одржана промоција његове треће књиге насловљене „У сенци изгубљеног света,“ коју је с португалског језика превео Румен Стојанов:

СнимкаУ књизи је описан важан за Бразил догађај. Кад су Португалци дошли на ове просторе они су затекли домороце Индијанце који су подељени у многобројна племена. Њихов број се временом, из различитих разлога, смањио а ове територије су заузели новопристигли. Касније је бразилска влада донела одлуку да се потомцима Индијанаца исплати накнада за земљу, реке и језера која су им пре више векова одузели. У те сврхе су формирани резервати које су потом понудили наследницима. Али су у њима живели људи беле расе који су присиљени да у одређеном року напусте своје домове, а неке бразилске фамилије су на тој територији живеле више од сто година и имале су све потребне папире о власништву. Није лако наћи правду. Срећом, није дошло до оружаних сукоба, али је остао горак укус пошто је једна неправда замењена другом. Данас Индијанци чине 1% укупног становништва Бразила, а владином одлуком им је повраћено више од 12% националне територије – што одговара површини скоро две Шпаније, а то је довело до несугласица и противречности у друштву. Илко Минев је посредством свог главног јунака Олега читаоцима сликовито приказао овај процес. Спомињу се и Бугарска, и Софија, а и Бугари у Бразилу – тј. ово је још једна карика у низу књижевних дела Бугара који живе у овој огромној земљи. Бугарски аутори у Бразилу су објавили преко 140 наслова – неки су написани у земљи, док су други преведени с различитих језика. Реч је о поезији, прози, публицистици, научној литератури. А Илко Минев свакако заузима битно место у плејади бугарских писаца. Он је можда једини Бугарин који толико добро познаје Амазонију у којој је већ 30 година почасни конзул Краљевине Холандије. Његова последња књига, изненађујуће и за њега самог, неко време је била најпродаванија књига у Бразилу. У роману се, па макар било то кроз призму књижевности, Илко Минев дотакао једног питања које је дотада некако остајало ван видокруга бразилских писаца. 

Ко је Илко Минев, зашто је отишао у далеки Бразил и како је открио таленат за писање?

1969. године се десило нешто у мом животу, нешто што ме је изненадило и због чега сам постао дисидент. У ствари, један мој добар друг је постао дисидент а из Државне безбедности ми нису поверовали да ја нисам умешан. Било је јасно да у Бугарској за мене нема будућности. Указала ми се прилика да напустим земљу и тако сам отпутовао у Белгију где сам завршио економске науке, а 1972. године сам отишао у Бразил. Недуго по доласку у земљу отишао сам на три месеца у Манаус, а остао сам 46 година. У Бугарској сам уписао немачки језик и књижевност, одувек сам волео књижевност, али пошто сам отишао из земље, био сам приморан да изаберем нешто друго. Моја „друга љубав“ биле су економске науке. Пре 5-6 година сам се пензионисао и вратио сам се „првој љубави.“ Али сам свих тих година био ватрени читалац. Познајем стваралаштво класика бугарске књижевности – Ивана Вазова, Љубена Каравелова, наших великих песника… И дан данас волим читати песме Дебељанова, Смирненског, Јаворова, они су за мене део светске елите песника. Можда је то тако зато што поезију много јаче осећам када је она на бугарском него на другим језицима. 

Првих десетак година Илко Минев уопште није долазио у Бугарску, али је сад сваке године посећује.

Кад је човек далеко од домовине, онда му језик, пријатељи и кухиња много више недостају, каже он. Кадгод дођем у Софију прва ствар коју учиним је да погледам Витошу а истог часа ме преплави бујица успомена из ране младости. Много волим море, Софију, Пловдив, Русе, последњих година и Родопе које раније нисам познавао. Супруга ми је Бразилка, али су моја деца и унуци и Бугари, и Бразилци. Поносан сам на то што сам имао прилику да упознам три културе. Прва је она у којој сам се родио и одрастао, дакле, нема сумње да сам ја Бугарин. После пола века проведеног у Бразилу упознао сам и његову културу. А моја мајка је пореклом Јеврејка тако да сам од ње наследио поштовање према хиљадугодишњој историји тог народа. У књизи причам о истинитим догађајима, има много истине, али и мало маште. Дакле, ово није моја животна прича. Осврнуо сам се и на неке догађаје у животу мојих стричева који су у Бразил отишли много година пре мене. Трудим се да будем неутралан када је реч о спорним темама, те да читаоцу омогућим да сам изгради свој став, међутим, то није увек могуће. Прве две књиге су наишле на добар пријем код читалачке публике. У трећој сам хтео да расветлим један трновит проблем из историје Бразила. Око пола године сам га проучавао. Изгледа да сам ставио прст на рану пошто је књига изазвала противречне реакције. А што се Бугарске тиче – ја сам део ње и она део мене, чувам једино лепа сећања, рекао је Илко Минев.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: ilkominev.com и lira.bg

Више из ове категориjе

Елина Стојанова – девојка која је у Лондону створила дом за бугарске књиге

„Лондон је отворен”– рекламна кампања градоначелника енглеске престонице Садика Кана и даље шири поруку да је овај град гостопримљив за живот, уједињује људе и отворен је за бизнис и креативне идеје, људе   различитих националних припадности...

објављено 19.12.18. 08.55

Сликар Валери Ценов: Једна слика треба да буде зачета са љубављу и завршена благошћу

Изгубљени рај рађа чежњу за оним лепим и савршеним светом, за којим жуди душа сликара. И онда се за њу, смирену, у једном коначном тренутку стваралачке агоније, одшкрињују двери еденског врта – сасвим мало, како би дозволиле уметнику да преко..

објављено 18.12.18. 08.35

Стојан Николов – Торлак: Људи са северозапада земље ће свакоме помоћи, али никога неће поштедети свог мишљења

Написан архаичним, сликовитим и папреним језиком, „Северозападни роман“ ( „Северозападен романь” ) не дочарава само стварност најсиромашнијег краја Бугарске – са мртвим селима у којима преживљава живот шака стараца и са аветињским градовима чији се..

објављено 13.12.18. 08.25