Спомен-кућа Добрија Војникова се налази у центру Шумена – града, који памти многе истакнуте Бугаре који су на свој начин допринели његовом развоју као духовног, политичког и економског центра у доба националног препорода Бугарске. Занимљиву чињеницу из историје Шумена открива писмо хаџи Минасе Пажашкјана објављено у његовом путопису „Путовање по Пољској и другим местима”, који је издат у Венецији 1830. године. Тамо Јермен путешественик описује музичко-позоришну представу посвећену Светој браћи Ћирилу и Методију која је играна у позоришту града Шумена. Опет у Шумену појављује се једно од првих бугарских читалишта (1856. године), у овом граду је играна и прва бугарска позоришна представа, тамо је основан и први градски оркестар код нас. У „историју“ Шумена уписано је још много других „првих“ културних догађаја већи део којих је везан за име Добрија Војникова. Збирка спомен-куће садржи документе, рукописе, предмете, позоришне костиме, који подсећају на његову свестрану активност. Више појединости сазнајемо од Красимире Чалакове, кустоса спомен-куће и ватреног поштоваоца и истраживача рада Војникова.

Он је на првом месту просветни радник – учитељ, а као такав извршио је неке од својих првих „револуција“ – увео је линијски нотни систем (до тада су за бележење музичке мелодије коришћене неуме) и успоставио европски стил наставе.

Написао је неке од првих уџбеника историје, граматике. Није волео менторске методе рада које су у оно време биле популарне и држао је занимљиве беседе оријентисане на интересе ученика и буквално их освајао предметом који је предавао. Још као ученик Војников се истицао као музичар. Био је међу првим учесницима првог бугарског оркестра европског типа, који је у Шумену основао диригент Михај Шафран (1850. године). Пре него што је Шафран напустио град, уручио је диригентску палицу Добрију Војникову, који је први Бугарин који је дириговао оркестром таквог типа.

Касније је Војников проширио своје видике. Открио је позориште, музику као средство за буђење националне самосвести. Добри Војников је међу глумцима прве позоришне представе. У Браили, у Румунији, где се обрео 1864. године, основао је позоришну трупу, која је играла прве бугарске историјске драме које је он написао. Тамо је привукао многе бугарске емигранте - четнике, интелектуалце… Међу њима је био наш познати песник и револуционар Христо Ботев, који је био и глумац његове позоришне трупе. Војников је формирао прво национално позоришно друштво, позвао је и прве бугарске глумице. У ствари, на пољу уметности, културе и педагогије, Добри Војников је радио за наше ослобођење. Без оружја, без крвопролића успео је да многе душе спаси незнања и помогао им да постану свесни свог националног идентитета. Ту ћемо поменути и Странџу код кога су се окупљали бугарски изопштеници - прототипови јунака приповести „Немили – недраги“ Ивана Вазова. У лику једног од њених јунака – Владикова, препознају се црте лика Војникова. У представама су учествовале и познате бугарске војводе Хаџи Димитар и Стефан Караџа. Није случајно што су се песме које је написао Војников, певале и за време битки.

Војников је у једном периоду боравио у различитим подунавским градовима, али се 1875. вратио у Шумен где је још увек било остатака позоришног и читалишног рада, који је он препородио. Супруга Добрија Војникова је прва жена, која се усудила да изађе на бугарску позоришну сцену и да буде „права глумица“, како је њен муж говорио. Највише је игран његов комад „Криво схваћена цивилизација“, који је и дан данас популаран.

Био је веома скроман – каже још Красимира Чалакова. – Сматрао је своја дела ученичким радом, а савремени научници такође у њима откривају слабе стране. Међутим, без обзира на све, њихова вредност је у културној револуцији коју је Војников преко њих извршио. И још: он је направио нотне записе народне музике, написао је ученичке песме, увео је вишегласно певање у школе, основао је први ученички вишегласни хор.  Његова заслуга није за савршенство дела, већ за њену суштину. Будући свестан огромне снаге уметности, за њега су музика и позориште били једна целина са заједничком универзалном поруком. Он је и аутор и сценограф и редитељ и глумац. Његове песме звуче и у комадима и за време паузе. Све ово је он користио као помоћно средство у свом учитељском и просветитељском раду. Он вечити учитељ. И данас нас учи да будемо добри људи, добри суседи, да будемо скромни, да волимо своју домовину и да се увек у њу враћамо.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: museum-shumen.eu