Патрик Смитојс је природњак и редитељ документарних филмова. Први пут је боравио у Бугарској 1994. када је дошао послом али је остао ту, како сам каже „због љубави“. А то је љубав према супрузи коју је овде упознао. И према Бугарској. За историју резервата природе „Шавари” коју је створио, може се рећи да је започела скоро банално. Смитojс je са својим пријатељима и ортацима планирао изградњу парка са кућицама за одмор у том лепом пределу недалеко од Софије, у сливу реке Искар. Купили су плац од 60 хектара уз реку, изнад истоимене акумулације. У једном тренутку Холанђанин је решио да је „то место драгоцено и не вреди га упропастити подизањем неколико кућа на обали језера" – као што је он изјавио у интервјуу за програм „Хоризонт” БНР.

„Када сам први пут дошао, видео сам видре, приликом мом другог доласка угледао црне роде, а трећи пут сам видео буковчића. Они који се разумеју у птице знају да мужјак ове треће врсте познате и као чапљице, личи на малог папагала." – прича Смитојс.

Остварити идеју о изградњи резервата показало се тешким задатком. Најпре је требало да објасни ортацима зашто одустаје од идеје о стварању профитабилног парка са кућицама за одмор. Ипак је успео да их убеди да је у праву. Следећа препрека била је везана за саму изградњу, јер ово место није било природни објекат него „индустријска зона” са рибњацима. Природу је требало приказати у њеном првобитном облику, што је по речима Патрика нешто што нико дотле није радио у Бугарској. Подухват је тражио пуно напора и новца.

„Занимљиво је што је сада, четири године касније, скоро свако ко ступи на тај терен спреман да се закуне како је све овде одувек изгледало као данас. Не можеш препознати где је људска рука нешто дирнула и учинила лепшим него што га је створила природа“, каже Патрик Смитојс.

Што се профита тиче, Холанђанин је већ схватио да у таквом социјалном предузетништву не може бити разумног баланса између прихода и расхода. Једноставно је то мисија. Нису мали трошкови за обезбеђење као и за забавни парк за децу – требало је набавити сајле, лијане, жице и стене за верање и спуштање као и чамце и друге атракције за децу.

„Брзо смо схватили да ако доведеш децу, не можеш им све време показивати птице, ако се она се немају чим играти после петог минута им је већ досадно. Малишани воле да неприметно уче кроз игру. Ма да има посетилаца који нас с времена на време финансијски подржавају, може се рећи да у том подухвату нема економске логике.“

Тешка социјална мисија Патрика ипак му носи сатисфакцију и радост. Резерват дочекује све више посетилаца – и деце, и одраслих. „Викендима нам често долазе људи који организују рођендан свог детета, понекад нам дође 20-30 деце. Велики ми је гушт да их слушам како међусобно коментаришу "Знаш, никад раније нисам био на занимљивијој рођенданској журци.” Тада знам да смо добили десетку за овај резерват и само је питање времена да више људи постане свесно о његовом значају и могућностима."

Патрик је и даље велики заљубљеник у бугарску природу. У резервату га радују птице, језерца обрасла барском травом и трском (име места Шавари где се налази резерват долази од речи која на бугарском значи шаш). А између животиња најомиљеније су му видре, премда се оне хране рибом што смањује профитабилност места као атракције за пецароше. Својевремено се лишио услуга консултанта који га је наговарао да побије видре како не би му појели рибу.

Да ли Патрику недостају Бугарска и њене планине када се враћа у Холандију?

„Недостаје ми Бугарска у целини. Да ли су то планине? Нису, у пределу званом Шавари ја сам нашао своју душу. Мени ово место пуно значи у духовном смислу, па ми је зато оно најомиљеније у целој Бугарској” – каже Патрик Смитојс у интервјуу за БНР.

Саставила: Венета Павлова

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: shavarite.org