Кнез Борис I Михаил – један од најдалековидијих владара у бугарској историји

„Кнез Борис І Михаил” (сликар Георги Филев)

Кнез Борис I Михаил је једна од најзначајнијих личности за време Првог бугарског царства (681–1018). Његово име је неодвојиво везано за историјску судбину нашег народа и Бугарске православне цркве која га је канонизовала за свеца и слави га 2. маја.

Проф. Петар Ангелов са Историјског факултета Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ објашњава да су „пред Борисом и његовом владавином биле три важне алтернативе о којима је он морао да донесе одлуку. Прва је била: паганство или хришћанство и он се определио за хришћанство. Друга дилема гласила је: Константинопољ или Рим. Упркос покушајима Рима да промени његову одлуку после 870. године, он остаје близак Византијском културно-религиозном моделу. Трећа дилема пред њим била је: да ли да у Бугарској остави грчку литургију, која је званична после покрштења или да прими ученике Ћирила и Методија да би припремили бугарске свештенике који ће проповедати на разумљивом језику.“ Сви ови кораци које је кнез Борис предузео за време своје владавине (852-889) залог су за брзи политички и културни успон државе.

О пореклу кнеза Бориса проф. Ангелов каже да потиче „из династије Крумовићи, син је бугарског кана Пресијана“. Додаје да се до података ове врсте тешко долази у изворима који су претежно страни. Али „он је био личност, која се разликује од других. Не сматрају га случајно једним од највећих владара у нашој историји“. Борис је осетио историјску ситуацију, схватио је потребу за прихватањем хришћанства и први се покрстио примивши име Михаил.

Покрштење Бугара, минијатура из Ватиканског преписа Манасијеве хронике
Ова тешка одлука свакако није плод неке случајности – објашњава проф. Ангелов. – Кнез је увидео да у неким бугарским регионима знатан део становништва већ припада хришћанској вери. Пре свега оно у Македонији, која је припојена Бугарској у првој половини 9. века и која је у православну веру покрштена још у оквиру Византијског царства. То подсећа на време владавине Константина Великог који је 313. године признао хришћанство и прогласио верску равноправност, узимајући у обзир чињеницу да је велики део становништва већ хришћанско. Нису случајно Бориса називали „новим Константином“ – као што је Константин прихватио хришћанство у Римском царству тако је и Борис 864. године прихватио хришћанство у Бугарској. То је далековидост за промене које су настале односно за чињеницу да на јужној граници већ постоји моћно хришћанско царство са којим би се боље заједно живело, ако се прими хришћанство.

Споменик цару-покрститељу у првој бугарској престоници Плиски4. марта 870. године на Помесном црквеном сабору у Константинопољу донета је одлука да Бугарска црква буде аутокефална архиепископија. Према проф. Ангелову, ова независност „је резултат дипломатских вештина кнеза Бориса. Он је у нашој дипломатији успоставио принцип, према коме треба искоришћавати несугласице између Истока и Запада, глобално речено, или у конкретном случају –између Константинопоља и Рима.“. Проф. Ангелов каже да је у чисто културном плану највећа заслуга Бориса утврђивање и ширење словенске азбуке и писма. Дело Ћирила и Методија је везано за Велику Моравску, јер је писмо створено за Словене који су је насељавали, а не за Бугаре који су у то време још увек били пагани.

И да није било Бугарске, која је примила протеране из Моравске ученике Ћирила и Методија, ово би дело остало само занимљива историјска чињеница о стварању таквог писма – наставља проф. Ангелов. – Огромни допринос Бориса је у томе што је у Бугарску прихватио ученике Ћирила и Методија - Наума, Климента и Ангеларија и пружио им могућност да створе своје школе, да оспособе свештенике и да се старобугарски језик прогласи службеним литургијским језиком. Ћирило и Методије су створили глагољицу. А ми употребљавамо ћирилично писмо за које једна од хипотеза каже да га је увео Климент. Преводе се богослужбене књиге, користи се то писмо. Јер не постоји сигурнији начин утврђивања хришћанства од употребе језика који ће народу бити разумљив. То је допринос и великом делу осталог словенског света, пошто књижевност која је створена у време тзв. Златног века бугарске културе (за време владавине цара Симеона) достигла и до других источноправославних земаља попут Русије и Србије.

Превод: Албена Џерманова

Фотографиje: bg.wikipedia.org и архива


Више из ове категориjе

Томићев псалтир из 14. века први пут пред бугарском публиком

Томићев псалтир – један од највреднијих очуваних средњовековних рукописа, први пут гостује у Софији. Ова реликвија из "другог златног века" Бугарске која први пут напушта архив Државног историјског музеја у Москви може се видети у Националном..

објављено 12.10.19. 08.30

Поставка „Историјско величанство“ нас враћа у златне године бугарске историје

Бугарска историја је у својим списима сачувала бројна сведочанства о нашој херојској прошлости. Блиставе ратне победе, које су наши преци извојевали пре и за време Првог и Другог бугарског царства, одређују стратешко место Бугарске на..

објављено 10.10.19. 10.29

Древно шифровано знање на фасади цркве у Праужди

Пагански симболи уклесани на фасади мале сеоске цркве откривају шифровано знање још од зоре цивилизације. Касније су и богумили оставили овде своје трагове. Смисао ликова људи и приказа животиња, цвећа и крстова и данас остаје неодгонетнут, али многи у..

објављено 6.10.19. 09.50