24. јуна Бугарска православна црква слави рођење Светог Јована Крститеља, пророка и претече. У народу је празник познат као Ивањдан а везан је за различите обреде и веровања повезане са сунцем, водом и земљом. Датум се поклапа са летњим солстицијем зато људи на тај дан заустављају поглед на небеском светлу и покушавају да одгонетну какву им оно судбину прориче. Једно од веровања каже да на тај дан човек треба да дочека јутро будан, јер само на Ивањдан сунце „трепће”, „игра” на небу а ако га неко баш тако види, биће здрав током целе године. Опет према народним веровањима, на Ивањдан почиње далеки почетак зиме. Верује се да се небеско светло, пре но што крене ка зими, купа у рекама и језерима и тако вода постаје лековита. Зато је био обичај да се пре изласка сунца људи окупају у некој реци или језеру, као и да се умију росом. Веровало се да то доноси здравље.

Према другом веровању, биље убрано пре изласка сунца на Ивањдан је најлековитије. Веровало се да треба убрати 77,5 биљака, јер према народу на свету има 77 болести, а она половина биљке лечи болести без имена.

Ивањдан је очекиван и весео празник у селу Долни Богров /Доњи Богров/ у околини Софије. Тамо рано ујутру жене облаче беле кошуље и одлазе по биљке које су у региону веома разноврсне. Румјана Крстанова, која сваке године организује припрему за празник, каже да је идеја оживити старе традиције везане за Ивањдан настала спонтано пре неколико година а отада интересовање за њих стално расте.

„Жене у селу смо у шали решиле да се окупимо, обучемо беле кошуље и представимо обичај Ивањдан. Пошто на крају села расту биљке отишле смо тамо и убрале довољно биља. Тако смо овај обичај почели изводити сваке године. Правимо мале букете а затим их поклањамо за здравље чак и непознатим људима. Правимо велики венац који стављамо изнад врата нашег читалишта. Сви који дођу на Ивањдан пролазе испод венца и обавезно узму од претходно направљених букета – за здравље. Тај празник ствара весело расположење. Свако би да се слика са цвећем и венцем од биљака. А тај венац у принципу увек је превелик. Кад излазимо у поље по биљке беремо велику количину да би оне биле довољне за људе из нашег села и околине. Одлазимо и у село Кремиковци где жене такође оживљавају Ивањданске традиције. Цуре, одевене опет у беле кошуље, узимају крошње са биљем које смо донеле, иду од куће до куће и људима поклањају букете…“.

Према фолклорној традицији, ритуал убирања биљака и плетења венаца је забрањен за мушкарце због девојачког обичаја прорицања. При крају дана обредне биљке и цвеће окаче се на различита места у кући, јер се верује да ако су убране на Ивањдан оне чувају своју магичну моћ током целе године. Наши преци су добро познавали својства лековитог биља које су брали у њивама и пољу и веровали да „за сваку бољку има лека“.

Превела: Албена Џерманова