Још увек велики део електричне енергије у Европи производе електричне централе на угаљ, показују подаци за 2017. онлајн платформе за статистичка истраживања Ѕtаtіѕtа. Тако је и у Бугарској а наша земља је на 4. месту на листи европских земаља које највише зависе од угља. 45% електричне енергије у Бугарској производе 4 велике термоелектране у саставу рударског комплекса „Марица исток“ и још неколико мањих у земљи. За производњу 3.200 мегавата електричне енергије оне користе лигнит из локалних налазишта. Тај смеђи угаљ је јефтин, али тако ниског квалитета да је загађење животне средине много веће од оног код конвенционалног угља. Из тог разлога дотичне 4 електричне централе су приморане да купују квоте за емисије штених гасова и то у великом обиму што је, на пример, довело до тога да је једна од највећих електричних централа у Бугарској – термоелектрана „Марица исток 2“ акумулирала импресивне за размере Бугарске дугове од преко 300 милиона евра. Упркос томе, бугарске власти немају намеру да ускоро затворе све те централе а планирају да их задрже најмање до 2030. године са перспективом да се рок продужи до 2050.

Две од тих централа су у америчком власништву и оне се такође суочавају са проблемом цене загађење ваздуха. За сада се некако с њим носе али посматрачи кажу да бар једна од њих тренутно тражи свог новог власника. Истина је да рударство и производња електричне енергије од угља обезбеђује посао десетинама хиљада радника који су чак и међу најбоље плаћенима у земљи. Међутим, истина је и то да су овим индустријама дани одбројани. Бугарска је потписница Париског споразума о клими од 2015. године а она не може да не поштује и још строже захтеве у погледу очувања животне средине који су на снази у ЕУ. Болне социјалне мере су потребне а још крајем прошле године незадовољни рудари и запослени у енергетици су протестовали због опасности од затварања рудника и термоелектрана на угаљ у року до две године из еколошких разлога. Учеснике протеста подржали су синдикати, министар енергетике Теменушка Петкова и председник земље Румен Радев.

За сада, међутим, бугарске власти и саме термоелектране нису предузеле конкретне одлучне мере за смањење загађења а Софија рачуна да ће јој бити одобрена дерогација од нових еколошких захтева у ЕУ. Централе раде све што је у њиховим могућностима да смање емисије штетних гасова али то је прескупо и угрожава њихову профитабилност. Званично се још увек сматра да ове централе представљају базни капацитет без којег бугарска енергетика не може, посебно у зимским месецима, када оне обезбеђују преко 60% потребне електричне енергије у земљи.

Тренутно најпаметније и најприхватљивије би било преуређење централа на угаљ за рад на гас. Још увек се сматра да је овај енергент скупљи од лигнита, али бурни развој гасног сектора услед изградње бугарске деонице гасовода „Турски ток“, изградње гасне интерконекције са Грчком која брзо напредује и планираног европског гасног чворишта „Балкан“ не може а да не промени ствари у корист гаса. Такође, не смемо заборавити да је Бугарска један од лидера у ЕУ по увођењу и коришћењу обновљивих извора енергије – ветрањача и соларних плоча. Она је већ испунила минималне захтеве ЕУ да енергија од обновљивих извора чини најмање 16% целокупне произведене електричне енергије у земљи. То не смета еколозима попут Грете Тунберг да инсистирају на увођењу још радикалнијих мера за очување климе и животне средине. Немогуће је да људи у Бугарској не буду осетљиви на ове апеле који добијају све више присталица. А и економска логика иде у прилог смањењу загађења природе.

Превела: Албена Џерманова