Чим дође децембар, у Бугарској као да има више празника од радних дана. Независно од гомиле хитних задатака, што је сасвим природно у данима пре Божића, „талас“ породичних слава „кружи“ око нас у свом ритму. Први велики дан у тој празничној поворци је 6. децембар. Тога дана православна црква слави Светог Николу Мирликијског Чудотворца, кога црква хвали као „правило вери, и образ кротости“.

Тропар Светом Николи

На средини Божићног поста, Никољдан је међу најдражим и поштованим хришћанским и народним празницима. Тога дана свој професионални празник обележавају банкари, морнари и риболовци, а славе и сви који носе име светитеља – више од 200.000 Бугара.

И данас на Никољданској трпези обавезно треба да се нађе шаран или неко друго традиционално рибље јело, кувани кукуруз, жито или булгур пшеница, а обавезан је и обредни хлеб. Попут већине хришћанских светаца и Свети Никола има своје место у народној традицији – још један доказ чудесне моћи фолклора да мудро приопштава и надограђује паганске светковине и да их хришћански уобличава.

Постоји легенда која каже да када је створио земљу, Господ је позвао петорицу браће светаца и свакоме дао да управља неком од стихија. Светом Николи су припали мора, реке и језера. У народним песмама, бајкама и предањима Светац је господар морских дубина и свих бића која тамо живе, морских бура, заштитник морнара и рибара. У његовом житију је описано како је он брод и морнаре од невремена спасавао. У неким народним песмама Свети Никола има крила и не само да може да се на морско дно спусти, него и да се у небо вине. Спреман је да у сваком тренутку помогне онима који су се нашли у беди. Он је час лепи јунак, који коња узјаше, час старац из чије браде снег пада. Друга легенда казује да је Господ дао свецу „службу и трапезу“. У бугарској обредној пракси „служба“ је празник који посвећен хришћанском свецу покровитељу неког човека или целе породице, фамилије, па и читаве заједнице. Слична традиција је жива код нас и дан данас у многим насељима. Свети Никола је патрон града Бургаса, као и низа других црноморских градића и села.

У фолклоризованом лику свеца истраживачи откривају и црте митског човека-змаја који има две душе – и док је једна на једном месту, друга може да на другом доспе. Истакнути бугарски етнограф Димитар Маринов је записао сличне приче и песме. У њима се пева да се дешавало да Свети Никола заспи док седи за трпезом, чим осети да у мору некоме прети опасност. У ствари тај је „сан“ дозвољавао једној од његових душа да одлети и да спаси људе који су се нашли у беди. Димитар Маринов цитира песму која се изводила на Никољдан за време празничне трпезе. У њој се прича како „Свети Никола коња кује“ да иде са „свим свецима“ да проба обредну погачу спремљену за рођење Младог Бога. Чим су отишли код Богородице, свеци су се окупили око трапезе. Свети Никола узео је златну чашу, коју му је Свети Василије дао, и у том је тренутку заспао и испустио је, али се онда пробудио и ухватио пре него што се вино пролије. Онда је објаснио да није заспао, већ се духом „пренео“ да стиши страшну буру и три брода да спаси.

Свети Никола је и заштитник породице, куће, имања и стоке. 

Превод: Александра Ливен